Nikola Ljuljka

Беше дивна ноћ, таква ноћ каква, ваљда, може бити само онда када смо млади, љубазни читаоче. Небо беше толико звездано, толико светло небо да је, погледавши на њ, нехотице требало запитати се: па зар могу живети под оваквим небом свакојаки напрасити и ћудљиви људи?

Гледамо око себе, некога тражимо, погађамо… Али тренутак пролази и, може бити, већ сутра ћемо срести опет тај исти замишљени и расејани поглед, као и пре, то исто бледо лице, ту исту покорност и снебивање у покретима, чак и кајање, па и трагове неке умртвљујуће туге и неке досаде због тренутног заноса… И жао нам је што је тако брзо, тако неповратно увела тренутна лепота, што је тако варљиво и узалудно засијала пред нама – жао нам је зато што нисмо имали времена чак ни да је заволимо…

Беше дивна ноћ, таква ноћ каква, ваљда, може бити само онда када смо млади, љубазни читаоче.