Dragoslav Mihajlovic

Zagrlio nas sve troje i svi sline. A on - mene i švecu i gleda i ne gleda; ali matoru stegao i ne pušta. Ljubi on nju, ljubi ona njega, bez zazora: briše suze on njoj, briše ih ona njemu. Vode matori ljubav.

I - nekako sam se ostrvio, sve češće udaram jednim mučkim udarcem, nekim skraćenim aperkatom pod sisu u srce. To je teško izvesti, jer je srce obično dobro zaštićeno, ali ako ga levom gađaš

u levu stranu lica - što takođe nimalo nije lako -

onda on podiže levu ruku i ti ga ispod nje možeš pogoditi pod sisu. Danas ja mojim momcima ovde izričito zabranjujem taj udarac; onda sam ga, međutim, ne samo koristio nego i uvežbavao.

To je stvarno strašan udarac. Najmanje što ti se posle njega može desiti jeste da ti se cela ta strana za nekoliko sekundi gotovo oduzme; za to vreme onaj može s tobom da radi šta hoće. Ali od njega možeš biti i nokautiran - i to klasičnim nokautom: rad srca se odjednom poremeti, dolazi do jake aritmije i padaš, polako i nepovratno, ravno odozgo kao da si bez kostiju, kao kad se otkači odelo sa čiviluka - a, bogami, može se i umreti. U trenutku. A ja sam ga, kažem, još i uvežbavao

si možda inteligentniji i lukaviji bokser od njega, ali ti si ga pobedio, moj Šampione, i zato što ti se duša malo usmrdela.

Čemu onaj udarac u srce kad znaš da se od njega može umreti? Čemu uopšte na ringu takvi podmukli udarci? Služi li to sportu, služi li boksu?

Šta je to?" pitam.

"Burek", kaže. "Ako nisi doručkovao. Da ti je majka živa, bilo bi nešto drugo. Ovako, ja nemam šta drugo da ti iznesem."

Tuberani umiru u leto, kad cvetaju tikve.

"Neću", veli, "da sedim. Samo sam došla da te vidim. Nešto se, Ljubo, sine, priča po Dušanovcu."

"Šta se priča, tetka-Ružo?"

To me prosto sahrani. Ta žena mi prosto glavu otkide.

"I još da ti kažem: ako si mi ti to učinio, neka ti je bogom prosto. I želim ti, Ljubo, da se lepo oženiš, da imaš samo jedno dete, kao ja, da ga podigneš - i da ne doživiš ovo što sam ja doživela."

Odjednom, jedno veče kad sam se vratio s posla, zateče me Vladino pismo: 'Stari Perišić je', veli, 'ovih dana umro u Rimu.

Prekjuče je sahranjen u Beogradu...'

Te noći Inge i Arnea sklonih na spavanje, pa ostadoh sam u kuhinji i napih se kao svinja.