Filip Rot

ironija ljudima služi kao uteha, tako da ona nema smisla za nekoga kome sve polazi za rukom kao da je zaista bog

šta mi uopšte možemo učiniti povodom te užasno važne stvari zvane drugi ljudi, kad oni ostaju lišeni značenja koje im pridajemo, i umesto toga preuzimaju neki suludi smisao; zar smo toliko nesposobni da prozremo ono što se krije u drugim ljudima, kao i njihove skrivene namere? Da li bi trebalo da se svi zatvorimo, zaključamo vrata, i sedimo tako izolovani poput usamljenih pisaca u zvučno izolovanim ćelijama, i svojim rečima stvaramo ljude, a onda tvrdimo da su ti ljudi sačinjeni od reči stvarniji od stvarnih ljudi koje svakodnevno uništavamo svojim neshvatanjem? Ostaje činjenica da se život ionako ne svodi na ispravnu procenu ljudi. Živeti znači shvatati ljude pogrešno, shvatati ih pogrešno i pogrešno i pogrešno, a onda, nakon pažljivog razmatranja, ponovo ih shvatati pogrešno. Tako znamo da smo živi: kada grešimo. Možda bi najbolje bilo zaboraviti na ispravnu i pogrešnu predstavu o ljudima, i jednostavno se prepustiti. Ako ste sposobni za to, pa, blago vama!

„Pisanje te pretvori u nekoga ko nikad nije u pravu. Iluzija da ćeš jednom sve shvatiti fetiš je koji te navodi da pišeš. Šta bi drugo imalo takvu moć? Ali kao patološki fenomen ne uništi ti baš potpuno život.“

Neosporna je činjenica da u životu ništa tako ne podiže duh kao opravdan bes.

Jedna od cena koje plaćaš kad te proglase za boga jeste i bezgranično očekivanje zasnovano na idealizaciji onih koji te obožavaju.

je naučio najtežu lekciju kojoj nas život može naučiti – da život nema smisla. A kad se to jednom dogodi, sreća više nikad ne može biti spontana. Izveštačena je i skupo plaćena – sreća se tada plaća krvavim otuđenjem od samoga sebe i svoje životne priče.

Čini nam se da ćemo, ako se poverimo nekome, osetiti olakšanje. Zato se i osećamo grozno posle toga – rasteretili smo se, ali ako je reč o nečem stvarno teškom i užasnom, nije nam ništa lakše – još je teže, jer egzibicionizam koji je sastavni deo ispovesti samo pojačava očaj.

Ko je uopšte stvoren za tragediju i neshvatljivu patnju? Niko. Tragedija čoveka koji nije stvoren za tragediju – to je tragedija svih ljudi.

Ljudi istoriju doživljavaju kao nekakav kontinuitet, dok je ona zapravo potpuno iznenađujuća i nepredvidljiva.

Da, usamljeni smo, duboko usamljeni, ali uvek nas negde čeka još jedan, dublji sloj usamljenosti. I ništa nas ne može osloboditi tog osećanja. Ne, ne bi trebalo da nas usamljenost iznenađuje, koliko god zaprepašćujuće takvo iskustvo može biti. Možeš da se postaviš na teme, ali jedino ćeš usamljen dubiti na glavi, umesto da usamljen stojiš normalno.