Filip Rot

Prvo veče, kad je došao po mene, onako snažan, kočoperan i muževan, rekla sam mu: ’Čujte, gospodine Loveri, imam trideset pet godina, bolesna sam ko šugavo pseto i ne volim da budem zajebana.’ A on je odgovorio: ’Znam koliko godina imate, svako se ponekad razboli, a zajebavanje me ne zanima.’ I tako smo izašli; i bio je tako divno samouveren; i zaljubio se u mene – i, naravno, zaljubio se u nameru da me spase. Ali ja ga nisam volela. Toliko puta sam htela da prekinem s njim. Samo, kad sam prekinula, kada je trebalo da prekinem, tako bih se poplašila… I tako smo se uzeli.“

„Težnja za prisnosću, ne zato što nužno doprinosi sreći, već zato što je sama po sebi neophodna, jeste jedna od Čehovljevih najčešćih tema.“

„Marljiv danju“, kažem im, „raspusan noću.“ Umesto „raspusan“, uskoro nalazim da je najbolje da stavim „žudan“ – na kraju krajeva, ne živim u nekom venecijanskom dvorcu, nego u studentskom gradu u državi Njujork; osim toga, ne mogu da unosim još veći nemir među ove devojke nego što, očigledno, već činim, svojim „rečnikom“ i naraslim ugledom „samotnjaka“.