Henri Džejms

Ružno je biti prostak, biti ljubomoran i zavidan, biti neiskren, biti surov.

U svom antreu uvek imam mali orkestar. Njegova dužnost je da svira bez prekida. Na taj način čini mi dve izvanredne usluge: sprečava da spoljašnji glasovi sveta prodru u moje privatne odaje, a zatim navodi svet da misli da se unutra stalno pleše.

Odakle potiče ta uverenost da vrednost mora biti cenjena? Nije li sva istorija puna primera uništavanja vrednosti? Nije li mnogo verovatnije da neko ko je plemenit mora da pati, baš zato što je plemenit? Zar prema tome sreća ne pretpostavlja izvesnu vulgarnost?

– Da, to je nezgodna strana ugodnosti – reče lord Vorberton. – Primećujemo samo kad nam nije ugodno.

Samo neka dobročinitelji ne govore da neko drugi više uživa u bogatstvu od njih.

Žene će nas spasti – reče stari čovek – to jest one valjane, jer ja pravim razliku među njima. Pridobijte jednu valjanu i oženite se njome, pa će vam život postati mnogo interesantniji.

– Žene će nas spasti – reče stari čovek – to jest one valjane, jer ja pravim razliku među njima. Pridobijte jednu valjanu i oženite se njome, pa će vam život postati mnogo interesantniji.

Henrijeta je uglavnom predstavljala dokaz da žena može biti sebi dovoljna i da pritom bude srećna.

ona je smatrala da sve u svemu to zagledanje u sebe predstavlja izlet na čist vazduh i da poseta odmaralištima duha ne može biti štetna kad se neko odatle vraća s punim naručjem ruža. Ali je često bila opominjana da na ovom svetu postoje i druge bašte sem onih njene zagonetne duše, i da štaviše ima veoma mnogo mesta koja uopšte nisu bašte, već prašnjavi, nezdravi krajevi, ogrezli u jad i bedu.

Šta može da učini za bedne ovog sveta neko ko za sebe ima u vidu samo ono što je prijatno