Dva junaka kreću s prevelikim očekivanjima, sa idejom savršene ljubavi, ali koja ne poznaje duge razdaljine, koja kreće neverovatnim skokom, kao atletičar koji je spreman da sprži sto metara, ne razmišljajući da se upisao na dug maraton i da mu nedostaju još četrdeset dva kilometra. Eto, to je ljubav, jedan dug maraton koji se mora istrčati udvoje.

voleo ju je zbog nje same, zbog onoga što je kao žena predstavljala, zbog njenih hirova, mladosti, narodske prostodušnosti, prepredenosti, bestidnosti, drskosti, slobode, nedokučivosti.

Nemoj da ostaneš dokasno...“

Često mi to kaže, ali čak i kad se probudi kasno noću i vidi da me još nema, nikad mi to ne kaže sutradan. Monika je takva, pored nje se osećam slobodno. Brak, Asija, život koji vodimo, ništa nije želela da menja kod mene, i to je po mom mišljenju najlepši vid ljubavi: dopustiti drugom da uvek i jednostavno bude svoj. Mogu da joj pričam o svakom svom izboru, svakom svom odsustvu, svakoj svojoj tišini. Ili da joj ne pričam. Nikad mi ne proverava mobilni telefon, ne proganja me, želi da imam svoj život i da svaki dan ja budem taj ko odlučuje o tome šta želi.