Frederiko Moća

„Znaš li šta me plaši?”, stoji zapisano. „Da ćeš jednog dana poželeti da se udvaraš nekoj drugoj ženi, da praviš gluposti kao što si radio sa mnom, kad si mi pisao sve one lepe stvari i zasmejavao me. Ali tog dana radićeš to za neku drugu i, ako otkrijem, osećam da ću umreti.”

„Može se jednog dana desiti da ti se tvoja žena ne sviđa, ili ti baš i ne prija, pa ipak, moraćeš malo da se potrudiš. Da gradiš. Prvo – zato što je lepo graditi, a drugo – zato što bi ipak mogla ponovo da ti se svidi.“ Onda mi se nasmešio. „Ja sam bio srećnik, mama mi se uvek sviđala.“

„Pa vidi, život je baš takav, ne treba da pokušavaš da središ sve da bude na svom mestu: nikad neće biti sve na svom mestu, život je nešto što nije na mestu.“

I sviđam se samom sebi, i budalasto sam zadovoljan, kao da je oženiti se, napraviti dete i uspeti da ostaneš zauvek s jednom istom ženom najveći od svih rezultata, pobeda na Olimpijskim igrama, obaranje nečijeg svetskog rekorda, dobijanje Oskara ili, još bolje, Nobela.

Život se ponekad zabavlja, stvara besmislene situacije, ruga se našim malim pokušajima, našim željama da pređemo granicu, i zbog njih smo smešni.

Ako je nesrećan zaljubljeni što priziva poljupce kojima ne zna ukus, hiljadu je puta nesretniji onaj koji je ovaj ukus tek osetio, a potom mu je uskraćen.

Ovde smo a da ne znamo ništa o sebi, ovde smo samo da se volimo.

Da nekoga rasplačeš – ne treba ništa, da ga nasmeješ – e, to je zaista teško.’

Ako je nesrećan zaljubljeni što priziva poljupce kojima ne zna ukus, hiljadu je puta nesretniji onaj koji je ovaj ukus tek osetio, a potom mu je uskraćen.

Najlepše stvari su one koje započnu u našoj glavi i koje posle pokušamo da živimo u stvarnosti.