Srđan Valjarević

sa Gizdom je problem što sa njim mogu o svemu da pričam, pa onda i pričamo o svemu, a problem je u tome što tu nema rešenja, pa će to tako biti celog života. Što i nije mala stvar. Da sa nekim celog života razgovaraš o svemu. Znači: nema problema.

Sve prepuno ideja. A ono, kroz prozor, guraju se automobili, autobusi, trolejbusi, tramvaji, ljudi, na Slaviji. Svi su u poslu, i gužva je, i toliko je tih ideja u jednom trenutku da je sasvim logično zašto ceo svet nezadrživo odlazi u kurac.

uvek pomislim na to kad prođem pored tih knjiga, i ustanovim tu nesigurnost jezika, ali uopšte, sopstvenog, maternjeg, onog kojim mislim. Nesigurnost u jeziku zauvek. Grčevi. Oslobađanje. Skučenost. Jednostavnost i ćutanje. Sve je tu, i u tome.

Bile su to terapeutske šetnje, i takmičenje sa samim sobom. Pa su se te šetnje pretvorile u obavezu, potrebu, sasvim prirodnu potrebu. U obavljanje toga, u šetanje. I iz te prirodne potrebe nastala je ljubav. Velika ljubav. Prema šetanju. Ne mogu reći da je to nešto najlepše što postoji. Ali svakako mogu reći, sasvim siguran u to, da je baš to neopisivo lepo. Ne mogu da to ne kažem, baš tako. Neopisivo. Kad šetaš, sa štapom ili bez njega, blizu ili daleko od kuće, ali samo to radiš...

rešio sam da porubim trenerku

Preturam po torbi u kojoj su stvari koje sam pre par meseci pronašao u podrumu jednog prijatelja, tu su završile posle selidbe.

, dosadna, naporna, agresivna?...“

„Ma ne, fina je.“

„E, onda može.“

, dosadna, naporna, agresivna?...“

„Ma ne, fina je.“

„E, onda može.“

, dosadna, naporna, agresivna?...“

„Ma ne, fina je.“

„E, onda može.“

Ako je prvo bila emocija, kako kaže Selin, onda je u prvih desetak reči bila bar jedna psovka.