Đorđe Slavić

Poručivanje pića me je uvek ubijalo. Nisam razlikovala viski od džina i nikad nisam uspela da dobijem nešto s ukusom koji mi se stvarno dopada.

To je kao da posmatrate Pariz iz prtljažnog vagona ekspresnog voza koji ide u suprotnom pravcu - svake sekunde grad postaje sve manji, samo što osećate da to, u stvari, vi postajete sve manji i usamljeniji, udaljavajući se od svih tih svetiljki i tog uzbuđenja brzinom od otprilike milion milja na sat.

Sigurno postoji prilično stvari koje kupanje u vrućoj vodi neće izlečiti, ali ih ja ne znam mnogo. Kad god sam tužna što ću umreti ili toliko nervozna da ne mogu da zaspim, ili zaljubljena u nekog koga neću videti nedelju dana, ja potonem do jedne određene tačke i onda kažem: „Okupaću se u vrućoj vodi”

Razumela sam to, moj Mihajlo, iako sam se duboko u duši svojoj pitala zašto ljubav nema pravo na borbu. Zar nismo mogli odbaciti moralne stege i ucene, poslati dovraga sav taj lažni aristokratski sjaj, pružiti jedno drugome ruke i otisnuti se nekud u beli svet sa koferom svoje ljubavi, pa šta nam Bog da…

Razumela sam to, moj Mihajlo, iako sam se duboko u duši svojoj pitala zašto ljubav nema pravo na borbu. Zar nismo mogli odbaciti moralne stege i ucene, poslati dovraga sav taj lažni aristokratski sjaj, pružiti jedno drugome ruke i otisnuti se nekud u beli svet sa koferom svoje ljubavi, pa šta nam Bog da…

čovek se rađa sam, sam i umire. Ljubav je tu da nas opomene da smo na ovaj svet došli da volimo, dajemo, ponešto primamo i mnogo više patimo, ali naposletku dobijamo ono što zaslužujemo.

Sreća je varljiva, čedo moje. I ne da Bog sve. Ali to što ti da, to valja iskoristiti najbolje što možeš.

Ipak, dete moje, ljubav je jača od bola, a đavo se budi samo onda kada mu ne damo da spava.

Svi ćemo mi jednoga dana svoje dugove odužiti na onom svetu. Dokle god smo ovde, a duboko verujem da se niko od nas tu slučajno nije našao, trebalo bi da volimo i dajemo ne tražeći ništa zauzvrat. Onaj koji to ne ume, nije ni trebalo da se rodi.