David Albahari

Godinama smo morali da je ubeđujemo da je električni šted­njak bolji od šporeta na drva, da je električni bojler praktičniji od kazana koji se zagrevao vatrom od daščica, novina i komadića uglja. Posedovala je upornost koju je otac, u ono vreme, označavao kao „bosansku tvrdoglavost“. Kada bi ona rekla „ne“, to je bilo „ne“; nije bilo drugog znače­nja, drugog tumačenja, drugog čitanja. Morale su da prođu godine da bi ona, posle „ne“, rekla „da“, a i tada je ostajala sumnjičava, spremna da nas, premda bez zlobe, podseti na svoje izvorno odbijanje. U suštini, bila je u pravu. Novi aparati su se brzo kvarili, pregorevale su ringle, grejači i osigurači, popu­štali magneti, taložio se kreč­njak. Šporet na drva je trajao večno. Ceo život nije bio dovoljan da mu sagore šamotne oplate. Nema razloga, smatrala je majka, da bude drugačije. Život nije promena, smatrala je, život je ponavljanje.

Tal­mudu piše, rekao je, da ako ne znaš kuda ideš, onda će te svaki put tamo odvesti. A šta će biti, pitao sam, ako znaš kuda ideš? Onda put nije važan, rekao je Jaša i okončao razgovor.

Koješta, rekao je Majer, ili možda Gec.