David Albahari

teško, tragično teško saznanje da zapravo stalno govorimo samo sebi, i da je priča (ona svakodnevna koliko i ona umetnička) tek jedan varljivi omotač, jedna iluzija potrebna da bismo prevazišli sopstvenu kobnu usamljenost i vremensku ograničenost.

Ali ja i dalje ponavljam, sve što znam o fotografiji naučio sam od Petra Katanića.

Kada znate čoveka u koga ste imali toliko poverenja, onda niste morali da znate ono što je on već znao da uradi.

Tal­mudu piše, rekao je, da ako ne znaš kuda ideš, onda će te svaki put tamo odvesti. A šta će biti, pitao sam, ako znaš kuda ideš? Onda put nije važan, rekao je Jaša i okončao razgovor.

kineske Knjige promene

Koješta, rekao je Majer, ili možda Gec.

Kineskinje, tamo, odakle sam došao, vodi se novi rat, odnosno, okon­čava se onaj stari, dovršavaju se neostvarene namere, kao da je neko izvukao prošlost iz filmskog arhiva i podstakao glumce da nastave započetu scenu

rana je bila sveža, bol neispitan, odsustvo toliko stvarno da je vi­še ličilo na prisustvo

. Tamo gde te jednom ne vole, neće te voleti po­novo, a verovatno te ni pre toga nisu voleli

mi samo verujemo da nije svaka površina prozirna i da nekada mora da se zaviri iza nje da bi se saznalo šta počiva u dubini.