Ana Vučković

Zamišljam krupnog, poslovnog čoveka sa zanosnom ženom, doteranom, misteriozna neka lepota, ali je umro, i to su neke srednje četrdesete, i kaže da je mnogo bolje što se to desilo tad, jer ga se i ne seća, pa verovatno nije patila kao ja, ali jeste patila, stisak, i plišani medved, i jedna slika gde je on drži, tate su snažne na slikama, ali onda umru potpuno volšebno, odjednom nema tih gromada, tih jakih ruku i mišica, pričamo o tome kako se prvo mnogo ljutiš jer nema stiska, i on je dozvolio da ga ne bude, tata će da ne umre, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog tebe, njegove devojčice, tata je uvek sve ispunio, i lego kocke, i tata vodi na kolače i vozi na rođendan, tata ne spava noću, nego celu noć vozi na letovanje, a ti spavaš. Ustaje rano, nekako radi sve i odjednom ne uradi i onda ga dugo ne vidiš, nekad na blic, u mislima ili u ogledalu, i na žurki se preneraziš kad u svom ogledalu ugledaš njega, njegove oči i izraz više nego sve druge izraze lica, grimasu.

ali bol je život, ima šta da boli, nije gotovo dok ima šta da boli

Bolje da čovek živi duže, pa i da ga malo boli. Bolje da umre čim počne da boli.