Ana Vučković

Zamišljam krupnog, poslovnog čoveka sa zanosnom ženom, doteranom, misteriozna neka lepota, ali je umro, i to su neke srednje četrdesete, i kaže da je mnogo bolje što se to desilo tad, jer ga se i ne seća, pa verovatno nije patila kao ja, ali jeste patila, stisak, i plišani medved, i jedna slika gde je on drži, tate su snažne na slikama, ali onda umru potpuno volšebno, odjednom nema tih gromada, tih jakih ruku i mišica, pričamo o tome kako se prvo mnogo ljutiš jer nema stiska, i on je dozvolio da ga ne bude, tata će da ne umre, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog tebe, njegove devojčice, tata je uvek sve ispunio, i lego kocke, i tata vodi na kolače i vozi na rođendan, tata ne spava noću, nego celu noć vozi na letovanje, a ti spavaš. Ustaje rano, nekako radi sve i odjednom ne uradi i onda ga dugo ne vidiš, nekad na blic, u mislima ili u ogledalu, i na žurki se preneraziš kad u svom ogledalu ugledaš njega, njegove oči i izraz više nego sve druge izraze lica, grimasu.

ali bol je život, ima šta da boli, nije gotovo dok ima šta da boli

Bolje da čovek živi duže, pa i da ga malo boli. Bolje da umre čim počne da boli.

Kad neko umre, a hoćeš da pišeš o njemu umoran – ne brini. On je svakako mrtav, pa će te sačekati.

Smrt
Smrt. Smrt je kad nekog dugo nisi video. I to je to.

Ne mogu da ustanem i krenem, odlažeš kretanje nekud, pa na kraju i ne odeš od silnog razvlačenja.

Drugarica mi je rekla da joj je čudno što nema onih koji su nas napravili, jer odjednom ne znamo kako smo postali, ne možemo da dokažemo, iako imamo slike, a bogami i snimke na kojima se smeju i govore i gestikuliraju. Ali ne znaš kako da objasniš odakle baš ti, kad si izgubio izvor, mlad si dok imaš roditelje, to takođe govore ljudi, a ljudi vole da od svega naprave mudru sentencu za kraj, pa da srknu kafu. Ili sarajevsku kafu iz fildžana. Otkud ja, piše i u izvodu, i jeste da su to slova, ali to je i nostalgija, pečati lupani baš tada kada si udahnuo, a Španci za porođaj kažu dar la luz – dati svetlost, dati život, kako poetično. Tu su ime i datum i svedočenje čiji si i eto i tu dokaza, iako tog čoveka više nema, a čak ni groba. Razvejan je pepeo i onomad kada je pao sneg, pa pri svakoj kiši nestajao još više i više, gde li je sad? Kada se to desi, ti si kuče bez roditelja, lutaš kopilanski, srećan što si imao, a nemaš, pa imaš bes i ponos i neku čudnu skramu u očima. Regrutuješ sebi slične na žurkama, u neformalnim razgovorima ispred ve-cea s nekim kom su isto umrli tata ili mama

Počela sam svaku svoju misao da govorim. Čini mi se da sve treba jedni drugima da kažemo, jer ljudi ćute, a onda umru i ta misao ode s njima. Ma koliko da je trivijalno, sve govorim, jer ako se ne probudim, poneću sa sobom tu misao, a kao da joj dugujem da je kažem, makar i u vazduh, u rupu u zemlji, kao u cara Trojana kozje uši. Misli su očišćene, svakim momentom sve izglačanije, postaju gotovo materijalne, kao šala koju neko razume na stranom jeziku, pa si siguran da si bio jasan i da si jezikom ovladao.

Kad nekog voliš, poželiš da si on, ne da ideš na ista mesta kud i on, nego da budeš on, u totalnom trajanju

Ne volim da svane, da čujem ptice i lavež pasa, ne želim da mi bude hladno, da naježena ubacujem kofer u gepek.