Ja sam oličenje mešavine naroda koje nazivamo Avganistancima.

Zbog mene moja tetka ide po svadbama čak i s večeri kad je umorna ili po dubokom snegu. Pružam joj temu za razgovor i hvalisanje. Ja prodajem tepihe, tetka prodaje mene.

I kako, onda, da joj kažem da, koliko god to nerazborito zvučalo, ja volim Avganistan? Da volim što sam Avganistanac? Da želim da obnovim ono što su mnogi razrušili? Znam da za to treba mnogo vremena. Ali ja tkam tepihe. Znam kako to ide, polako, čvor za čvorom, raste šara.

Bože, možeš li da izatkaš moju sudbinu tako da budem blizu onih koji mi znače više od svega na svetu?

Amin.

Dugo mi je trebalo da shvatim netrpeljivost mnogih Avganistanaca prema Engleskoj, koja je tri puta okupirala Avganistan, i sva tri puta bila oterana kući. Skoro tri veka Engleska je koristila Avganistan kao poligon za izazivanje Rusije u vrlo prljavoj igri. Nijedna strana nije pobedila i nijedna nije marila za to koliko je Avganistanaca izginulo, niti koliko je patnji nanela našem narodu.

Ti dani su sada davna prošlost, kao i ratovi između kraljeva koji su se vekovima borili za vlast u našoj zemlji. Život je nekad bio spokojan i lak, ispunjen radošću, osim, možda, za Baksuza kad krenemo da ga zadirkujemo. Vreme je mirno teklo, godišnja doba se smenjivala noseći nas kroz život. Ali jedne noći, uzvici Alahu akbar odjednom ispuniše vazduh i otad ništa više nije bilo kao ranije.