Tvrđava sa devet kula

Ja sam oličenje mešavine naroda koje nazivamo Avganistancima.

Zbog mene moja tetka ide po svadbama čak i s večeri kad je umorna ili po dubokom snegu. Pružam joj temu za razgovor i hvalisanje. Ja prodajem tepihe, tetka prodaje mene.

I kako, onda, da joj kažem da, koliko god to nerazborito zvučalo, ja volim Avganistan? Da volim što sam Avganistanac? Da želim da obnovim ono što su mnogi razrušili? Znam da za to treba mnogo vremena. Ali ja tkam tepihe. Znam kako to ide, polako, čvor za čvorom, raste šara.

Bože, možeš li da izatkaš moju sudbinu tako da budem blizu onih koji mi znače više od svega na svetu?

Amin.

Neki dedin prijatelj mu reče kako je politika, u stvari, gomila laži, a političari izuzetno maštoviti lažovi koji tu veštinu koriste ne bi li stekli novac, moć i vlast

Zato što ti imaš oca, a ja nemam – reče drhtavim glasom. – Svakog jutra, kad se probudiš, otac te poljubi u obraz. Svaki dan vežbaš s ocem i uvek te pušta da ga pobediš, igra se s tobom, zbija šale, sedi pored tebe kad si bolestan, budi se u pola noći ako imaš noćne more ili pričaš u snu, upozorava te ako uradiš nešto loše, ukazuje ti na greške, pokušava da ih ispravi zajedno s tobom, želi da se što više popneš na lestvici života, sve vreme je uz tebe. Ako posrneš, znaš da će te on uvek prihvatiti i podići. – Reči su tekle kao bujica. – Ko će mene podići ako posrnem? Ako se raspem kao gomila graška, ko će me ponovo sastaviti? Moram sam da se sastavim i nastavim dalje. Želim svog oca. Želim da bude tu i da me prihvati ako posrnem