Sandra Sisneros

Nikad previše neba. Možeš da zaspiš i probudiš se pijan od neba, i nebo može da te čuva kad si tužan. Ovde ima previše tuge i nedovoljno neba. Premalo je leptira i premalo je cveća i većine stvari koje su lepe. Ipak, prihvatamo ono što imamo i iskorišćavamo to najbolje što možemo

Nikad previše neba. Možeš da zaspiš i probudiš se pijan od neba, i nebo može da te čuva kad si tužan. Ovde ima previše tuge i nedovoljno neba. Premalo je leptira i premalo je cveća i većine stvari koje su lepe. Ipak, prihvatamo ono što imamo i iskorišćavamo to najbolje što možemo.

Ljudi što žive na brdima spavaju toliko blizu zvezdama da zaboravljaju na one od nas što previše žive na zemlji. Uopšte ne gledaju dole osim da bi bili zadovoljni što žive na brdima. Nemaju nikakve veze s prošlonedeljnim smećem ili strahom od pacova. Nastupa noć. Ne budi ih ništa osim vetra.

Jednoga dana imaću sopstvenu kuću, ali neću zaboraviti ni ko sam ni odakle sam. Prosjaci u prolazu pitaće: Smem li da uđem? Ponudiću im tavan, zamoliti ih da ostanu, jer znam kako je biti bez kuće.

Nekim danima posle večere, gosti i ja sedećemo ispred vatre. Na spratu će škripati podne daske. Tavansko mrmljanje.

Pacovi?, pitaće oni.

Prosjaci, reći ću ja, i biću zadovoljna.

Norma, uspela sam tako što sam radila ono čega sam se plašila da radim kako se više ne bih plašila.

Otkud joj te predstave o življenju poput pisca, to nema pojma. Još nije čitala Virdžiniju Vulf. Ne zna ni za Rozario Kasteljanos
5
ni za Sor
6
Huanu Ines de la Kruz.
7
Glorija Anzaldua
8
i Čeri Moraga
9

Još nisam bila čula za cikluse pripovedaka. Nisam čitala Caneka Ermila Abrea Gomeza,
10
Lilus Kikus Elene Ponjatovske,
11
Mod Martu Gvendolin Bruks,
12
Majčine ruke Neli Kampobelo.
13
To će uslediti kasnije, kada budem imala više vremena i samoće za čitanje.

Kao devojčica, sanjala je o tome da ima miran dom, samo za sebe, onako kako su druge žene sanjale svoje venčanje.

Norma, uspela sam tako što sam radila ono čega sam se plašila da radim kako se više ne bih plašila.

Bilo je ime moje prababe a sad je moje. I ona je bila žena konj, rođena kao i ja u kineskoj godini Konja – što je navodno nesreća ako se rodiš kao žena – ali ja mislim da je to kineska laž jer Kinezi, kao i Meksikanci, ne vole da im žene budu jake.

Moja prababa. Volela bih da sam je poznavala, divljeg konja od žene, toliko divlju da nije htela da se uda. Dok joj moj pradeda nije bacio džak preko glave i odneo je. Tek tako, kao da je otmeni luster. Tako je to uradio.

A priča glasi da mu ona nikada nije oprostila. Čitavog života gledala je kroz prozor, kao što mnoge žene posade svoju tugu na lakat. Pitam se da li je najbolje iskoristila ono što je imala ili je žalila što ne može da bude sve što želi. Esperanca. Nasledila sam njeno ime, ali ne želim da nasledim njeno mesto kraj prozora.

Ne gajba. Ne stan pozadi. Ne kuća nekog muškarca. Ne tatina. Samo moja kuća. Sa mojim tremom i mojim jastukom, mojim lepim ljubičastim petunijama. Mojim knjigama i mojim pričama. Moje dve cipele što čekaju pored kreveta. Nikoga na koga treba da zamahujem štapom. Nikoga za kim moram da sakupljam đubre.

Samo kuća tiha kao sneg, prostor za mene u koji mogu da odem, čist kao papir pre pesme.