Janis Varufakis

    Uroš S.je citiraoпре 7 месеци
    Razlog što nam je crveno ćebe bilo neophodno bio je čangrizavi sused po imenu Grigoris. Grigoris je bio poznat po svojim vezama s tajnom policijom, kao i po sklonosti da špijunira moje roditelje, naročito moga oca, čija ga je levičarska prošlost činila idealnom metom za ambicioznog, mada niskog potkazivača. Od trenutka kada je vojni prevrat koji se desio 21. aprila 1967. doveo na vlast neofašističke generale, hvatanje frekvencije koju je emitovala radio-stanica Dojče vele bilo je jedna od mnogobrojnih aktivnosti s liste čija je kažnjivost varirala od pukog uznemiravanja do pravog mučenja. Pošto su primetili da Grigoris njuška po našem zadnjem dvorištu, moji roditelji nisu hteli da rizikuju. I tako je crveno ćebe postalo naša odbrana od Grigorisovih radoznalih ušiju.
    Uroš S.je citiraoпре 7 месеци
    Vili Brant, nemački kancelar, i nešto kasnije Bruno Krajski, njegov austrijski kolega, u razgovoru su pominjani kao naši porodični prijatelji koji su u isto vreme, kako se ispostavilo, bili i veliki šampioni u izolovanju „naših“ generala i podržavanju grčkih demokrata.
    Uroš S.je citiraoпре 7 месеци
    Ponašanje lokalnog stanovništva s kojim smo dolazili u kontakt dok smo provodili odmor u tim oblastima gde se govori nemački, daleko od neofašističke kič estetike generalske propagande grčke hunte, bilo je u skladu s našim utiskom da smo mi, Grci u inostranstvu, primljeni s iskrenom solidarnošću. I kada bi na kraju odmora naš moris tužno krenuo nazad put Grčke i stigao do graničnog prelaza, koji je bio sav načičkan fotografijama našeg sumanutog diktatora i simbolima njegove ludačke vlasti, crveno ćebe nam je iz daljine izgledalo kao naše jedino utočište.
    Uroš S.je citiraoпре 7 месеци
    Neostvareni stisak ruke
    Skoro pedeset godina kasnije, u februaru 2015, otputovao sam u prvu zvaničnu posetu Berlinu u svojstvu grčkog ministra finansija. Grčka ekonomija je kolabirala pod planinom duga, a Nemačka je bila njen glavni kreditor. Otišao sam tamo da razgovaram o tome šta nam je činiti u vezi s tim. Moja prva stanica je svakako bilo nemačko Ministarstvo finansija, gde je trebalo da se sastanem s njegovim zvaničnim liderom, legendarnim doktorom Volfgangom Šojbleom. Za njega i njegove miljenike ja sam bio samo jedna neprilika. Naša levičarska vlada tek što je bila formirana, pošto je prethodno porazila na izborima grčke saveznike doktora Šojblea i kancelarke Angele Merkel ili, konkretnije, partiju po imenu Nova demokratija. Naša izborna platforma je, u najmanju ruku, bila neugodnost za nemačku demohrišćansku vladu i njene planove da održi red unutar evrozone.
    Uroš S.je citiraoпре 7 месеци
    Grci su 1974. godine, uz moralnu i političku podršku Nemačke, Austrije, Švedske, Belgije, Holandije i Francuske, zbacili totalitarizam. Šest godina nakon toga Grčka se pridružila demokratskoj uniji evropskih nacija, na radost mojih roditelja, koji su napokon mogli da slože crveno ćebe i odlože ga u ormar. Manje od jedne decenije posle toga Hladni rat je okončan i Nemačka se iznova ujedinjavala u nadi da će, u svakom slučaju, moći da se prepusti zaboravu unutar Evrope u trajnom procesu integracija. Centralni događaj u okviru tog projekta ugrađivanja nove ujedinjene Nemačke u novu ujedinjenu Evropu bio je ambiciozni program monetarne unije da u džepove svih Evropljana ubaci isti novac, iste novčanice i čak iste novčiće (čija bi jedna strana bila identična, bez obzira na to gde su iskovani). „Nateraće nas da koristimo isti novac“, rekao mi je jednom neki atinski taksista početkom devedesetih, „i pre no što toga budemo svesni, Sjedinjene evropske države će nam biti nametnute.“
    Uroš S.je citiraoпре 7 месеци
    Svetionik na brdu
    U stvari, taj proces evropske integracije počeo je mnogo pre moga rođenja, kasnih četrdesetih godina prošlog veka, pod pokroviteljstvom Sjedinjenih Država. Njegov početak je bio označen takozvanim Govorom nade državnog sekretara SAD Džejmsa F. Bernsa u Štutgartu 1946, u kom je on obećao narodu Nemačke, prvi put od njegovog poraza, „šansu, ukoliko bi bio voljan da je iskoristi, da uloži svoje velike snage i mogućnosti u dela mira… šansu da dokaže da je vredan poštovanja i prijateljstva naroda koji vole mir, i da tako s vremenom zasluži počasni položaj među članicama Ujedinjenih nacija“.

    Ubrzo zatim su Grci i Nemci, zajedno s drugim Evropljanima, počeli da se sastaju i razgovaraju o mogućnosti da se zajedničkim snagama ujedine u ono što će kasnije postati Evropska unija. Dobili smo mogućnost da se ujedinimo uprkos različitim jezicima, raznovrsnim kulturama, osobenim temperamentima i u samom procesu približavanja otkrili, s velikom radošću, da zapravo ima manje razlika između naših nacija nego što bismo mogli da primetimo. A kada se jedna nacija suočila s izazovom, kao što je to 1967. bio slučaj s Grčkom i njenim vojnim prevratom, ostali su se ujedinili u nameri da pomognu. Evropi je trebalo pola veka da izvida ratne rane kroz solidarnost i da postane svetionik na čuvenom brdu čovečanstva, ali je u tome uspela.

    Ujediniti dotad sukobljene nacije na osnovu narodnih naloga/mandata zasnovanih na obećanju zajedničkog napretka, osnovati zajedničke institucije, porušiti smešne granice koje su u prošlosti izbrazdale kontinent dubokim ožiljcima – to je oduvek bio izuzetno težak zadatak, jedan čaroban san. Na sreću, do kraja dvadesetog veka, bila je to objektivna realnost. Evropska unija bi čak mogla da postane svetao primer iz kog bi ostatak sveta crpio hrabrost i inspiraciju kako bi bile iskorenjene podele i uspostavljena miroljubiva koegzistencija na čitavoj planeti.
    Uroš S.je citiraoпре 7 месеци
    Ukratko, ja ovu knjigu vidim kao izveštaj o krizi Evrope u kontekstu istorijske veze koja je spaja s pokušajima Amerike da uredi globalni kapitalizam i, ono što je ključno u svemu tome, kao upozorenje da kriza evra ima toliko veliki značaj za Sjedinjene Države da je one ni u kom slučaju ne bi prepustile Evropljanima, a kamoli ignorisale. Štaviše, kriza evra, kako nas upozorava poslednje poglavlje, vuče na dno Sjedinjene Države na takav način da je to pogubno za budućnost svakog čoveka.
    Uroš S.je citiraoпре 7 месеци
    Potpuno neočekivano, svet je mogao da zamisli, i to sasvim realno, da bi različite nacije, a ne autoritarna carstva, mogle da stvore jednu zajedničku zemlju. Zaista je postalo moguće napraviti spone koje se ne bi zasnivale na srodstvu, jeziku, naciji ili zajedničkom neprijatelju, već na zajedničkim vrednostima i humanističkim principima. Postao je moguć jedan komonvelt u kom bi razum, demokratija, poštovanje ljudskih prava i pristojna socijalna sigurnosna mreža obezbedili svojim multinacionalnim, multijezičkim, multikulturnim građanima onaj stepen na kom bi se oni mogli razviti u ljudska bića dostojna sopstvenih potencijala.

    „Kad mogu dobiti nazad svoj novac?“
    A onda je usledio krah Volstrita 2008. i kao njegova posledica globalna finansijska katastrofa. Ništa više nije moglo biti kao ranije.

    Čim je univerzum zapadnog finansijskog sistema prerastao planetu Zemlju, njegove propale banke i uništen kreditni sistem uzeli su danak od evropskih naroda i, konkretno, od onih koji su zavisili od evra kao valute. Britanski Nordern Rok je bio prva evropska banka koja se urušila, Grčka je bila prva država. Smrtni zagrljaj u kom su bile nesolventne banke i države koje su doživele bankrot širio se čitavom Evropom. Međutim, postojala je ogromna razlika između Britanije i zemalja kao što je Grčka: dok je Gordon Braun mogao da se osloni na Banku Engleske i da obezbedi neophodnu gotovinu da bi londonski Siti bio spasen, vlade članica evrozone imale su centralnu banku čiji statut im nije dozvoljavao da to učine. Umesto toga, teret spasavanja glupavih bankara je pao na pleća najslabijih građana.

    Već pred kraj 2009. godine bankrot grčke države je francuskim i nemačkim bankama zapretio sudbinom Lejman bradersa. U međuvremenu, pad irskih banaka povukao je na dno irsku državu, uvećavajući nedaće francuskih i nemačkih banaka. Političari su u panici pohitali da zarad spasavanja od bankrota finansijskog sistema uvedu enormne poreze koji su pali na pleća najsiromašnijih poreskih obveznika, s obzirom na to da su Gugl, Fejsbuk i grčki oligarsi uživali poreski imunitet. Sasvim neverovatno, bejlaut zajmovi za spasavanje od bankrota odobravani su pod uslovom primene strogih mera štednje zasnovanih na smanjivanju prihoda koji su još više atakovali na već oslabljene poreske obveznike, koji su podupirali čitavu građevinu. A kako se ništa ne širi brže od opravdane panike, ona je preplavila Portugaliju, Španiju, Italiju i Kipar, sledeće domino kocke koje su bile spremne da se sruše. U nedostatku odgovarajuće strategije za suočavanje s neumitnom krizom evra, vlade evropskih država su se okrenule jedna protiv druge, međusobno se optužujući i tako postajući lak plen merkantilističkih politika koje nalaze lek u dovođenju suseda do prosjačkog štapa, politika koje su poslednji put viđene u Evropi tridesetih godina dvadesetog veka. Do 2010. godine evropska solidarnost je u potpunosti izjedena iznutra, ne ostavljajući za sobom ništa do bednu ljušturu nekada solidnog zajedništva.
    Uroš S.je citiraoпре 7 месеци
    Šta je prouzrokovalo evro krizu? Mediji i političari vole jednostavna objašnjenja, pa je od 2010. priča koja je kružila Nemačkom i protestantskom severoistočnom Evropom izgledala nekako ovako:

    Grčki cvrčci nisu uradili svoj domaći zadatak i njihovo leto na kredit se jednoga dana naglo završilo. Mravi kalvinisti su onda bili pozvani da ih spasu, kao i razne druge cvrčke iz svih krajeva Evrope. E sada, mravima je ponavljano da grčki cvrčci nisu hteli da isplate svoj dug; oni su želeli novi krug raskalašnog života, više zabave na suncu i još jedan spasonosni paket kako bi mogli da finansiraju taj novi krug trošenja. Čak su izabrali kliku socijalista i radikalnih levičara kako bi ujeli ruku koja ih je hranila. Tim cvrčcima je trebalo očitati bukvicu, jer bi u suprotnom i drugi Evropljani, sačinjeni od lošijeg materijala nego mravi, bili ohrabreni da usvoje isti taj raskalašni život.

    Reč je o arhetipskoj priči, priči koja opravdava surov stav prema Grčkoj kao i prema vladi čiji sam član bio, stav koji mnogi podržavaju.

    „Kada dobijam nazad svoj novac?“, pitao me je vragolasto nemački zamenik ministra, ali s nagoveštajem potisnute agresivnosti, na liniji onog prvog susreta s doktorom Šojbleom. Ujeo sam se za jezik i ljubazno se nasmešio.
    Uroš S.je citiraoпре 7 месеци
    Paradoks zajedničke valute koja razjedinjuje jeste centralna tema ove knjige. Da bismo izvukli smisao iz ovog paradoksa i na taj način shvatili pravi razlog zašto je štivo o cvrčku i mravu, o spasonosnim bejlautima i politici štednje toliko pogrešno, moraćemo prvo da ispitamo istorijske korene samog evra u okviru posleratnog poravnanja računa u Evropi, da se osvrnemo na konferenciju Breton Vuds u julu 1944, na kojoj je ekonomska struktura Evrope bila skovana, i na kolaps te strukture koji je nastupio s takozvanim Niksonovim šokom iz 1971. To je priča u kojoj su SAD odigrale ključnu ulogu i bavljenje njome zauzima prva dva poglavlja ove knjige.
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)