Vanja Čobanov

„Ako se otarasim svojih đavola, izgubiću svoje anđele.”

ONO ŠTO PROGUTA MORE MOŽE JEDNOG DANA
I DA IZBACI

„U oluji, u buri, kraj nedaća svih, uz teške gubitke i tugu kletu, biti nasmejan, prirodan i tih, najveća je umetnost na svetu”, često je izgovarao Hofer svoju omiljenu misao, koju je pozajmio od Jesenjina

Leto je skoro uvek stanje duha, a ne godišnje doba.

Uvek bi je s velikom čežnjom primio k sebi, u jedan deo svog sveta, ali nikad se ne bi davao potpuno. Uvukao bi je u svoje duboke plave oči, zaveo bi je osmehom i rečima, učinio bi da se oseća jedinom na svetu, a onda bi je, a da ne oseti taj trenutak, ostavio samu. Deo njega lutao je nezadrživo ka nekoj mističnoj daljini. Glasno se smejao kad bi počela da mu priča o njegovoj podeljenosti: „Je l’ istina? Reci mi. Nemoj uvek da se smeješ.” „Ne smejem se. Ne smejem se zapravo. Čudno mi je kako me vidiš.”

Nema istorije ljubavi koja nije prekidana i narušavana, nije postojala nijedna bez manjih ili većih iskušenja, kolebanja i nevere. Takvi trenuci nastupe iz raznih razloga, spoljašnjih ili unutrašnjih. I kad naiđu, iziskuju od čoveka posebnu mudrost – da shvati da je ljubav živa, da ne mora da bude savršena i da, naposletku, veruje kako u njemu postoji i ono što on ne vidi... A ponekad ni sva mudrost i vera nisu dovoljni, jer se stranice istorije pišu direktnom rukom đavola, rukopisom najveštijeg trgovca sudbinama.

Nekad granice traju kraće nego vek jedne zgrade.

Ali dani sreće nikad ne potraju dovoljno dugo, a noć, pre ili kasnije, opet pokaže svoje samotno lice.

„Nauči se da rane upisuješ u pijesak, a da sreću urezuješ u kamen.”

Strast koja se kao drevna zidanica izdiže u telu čoveka, ističući svoj piramidalni vrh kao tačku s kojom će se dodirnuti samo nebo – najosetljiviju tačku koja vodi u osećaj blaženstva i ženu i muškarca – dakle, ta slatka strast, burna i galopirajuća, ne može biti čista