Arundati Roj

Čako je bio njen jedini sin. Vlastita tuga ju je bolela. Njegova ju je razarala.

Nije znao da se negde, na primer, u zemlji iz koje Rahel dolazi, različite vrste očajanja bore za preimućstvo. I da lično očajanje nikada ne može biti dovoljno očajno. Da se nešto dešava kada lični nemir, skrenuvši s puta, kroči u hram golemog, silovitog, uskovitlanog, olujnog, besmislenog, suludog, nezamislivog, javnog nemira jednog naroda. Da Veliki Bog zavija kao vreli vetar, zahtevajući da mu se odaju počasti. A Mali Bog (ušuškan i uzdržan, ličan i ograničen) odlazi oprljen, smejući se omamljeno vlastitoj nepromišljenosti.

Naviknut na stalne potvrde vlastite beznačajnosti, Mali Bog je postao prilagodljiv i istinski ravnodušan. Ništa nije imalo veliki značaj. Malo šta je značilo. I što je manje značilo, manje je značilo. Nikada ne beše dovoljno bitno.

Jer, desile su se Gore Stvari. U zemlji iz koje je došla Rahel, večito ukopanoj između užasa rata i strahote mira, Gore Stvari dešavale su se bez prestanka.

I tako se Mali Bog nasmeja šupljim smehom i veselo odskakuta dalje. Kao bogati dečak u kratkim pantalonicama. Zviždukao je šutirajući kamenčiće. Izvor njegovog krhkog ushićenja bila je relativno neznatna veličina njegove nesreće. Uzverao se u oči ljudi, pretvorivši se u izraz srdžbe.

Nekada je reka budila strah. Menjala živote. Sada je ostala uvučenih kandži i usahla duha. Kao otežalo, zeleno travnato uže koje vuče smrdljivi tovar smeća do mora