Arundati Roj

Čako je bio njen jedini sin. Vlastita tuga ju je bolela. Njegova ju je razarala.

Nije znao da se negde, na primer, u zemlji iz koje Rahel dolazi, različite vrste očajanja bore za preimućstvo. I da lično očajanje nikada ne može biti dovoljno očajno. Da se nešto dešava kada lični nemir, skrenuvši s puta, kroči u hram golemog, silovitog, uskovitlanog, olujnog, besmislenog, suludog, nezamislivog, javnog nemira jednog naroda. Da Veliki Bog zavija kao vreli vetar, zahtevajući da mu se odaju počasti. A Mali Bog (ušuškan i uzdržan, ličan i ograničen) odlazi oprljen, smejući se omamljeno vlastitoj nepromišljenosti.

Naviknut na stalne potvrde vlastite beznačajnosti, Mali Bog je postao prilagodljiv i istinski ravnodušan. Ništa nije imalo veliki značaj. Malo šta je značilo. I što je manje značilo, manje je značilo. Nikada ne beše dovoljno bitno.

Jer, desile su se Gore Stvari. U zemlji iz koje je došla Rahel, večito ukopanoj između užasa rata i strahote mira, Gore Stvari dešavale su se bez prestanka.

I tako se Mali Bog nasmeja šupljim smehom i veselo odskakuta dalje. Kao bogati dečak u kratkim pantalonicama. Zviždukao je šutirajući kamenčiće. Izvor njegovog krhkog ushićenja bila je relativno neznatna veličina njegove nesreće. Uzverao se u oči ljudi, pretvorivši se u izraz srdžbe.

Nekada je reka budila strah. Menjala živote. Sada je ostala uvučenih kandži i usahla duha. Kao otežalo, zeleno travnato uže koje vuče smrdljivi tovar smeća do mora

Tako je lako skrhati priču. Prekinuti lanac misli. Uništiti delić sna, pažen i čuvan kao da je od porcelana.

Istina je.

Život može da se promeni u jednom jedinom danu.

Nije znao da se negde, na primer, u zemlji iz koje Rahel dolazi, različite vrste očajanja bore za preimućstvo. I da lično očajanje nikada ne može biti dovoljno očajno. Da se nešto dešava kada lični nemir, skrenuvši s puta, kroči u hram golemog, silovitog, uskovitlanog, olujnog, besmislenog, suludog, nezamislivog, javnog nemira jednog naroda. Da Veliki Bog zavija kao vreli vetar, zahtevajući da mu se odaju počasti. A Mali Bog (ušuškan i uzdržan, ličan i ograničen) odlazi oprljen, smejući se omamljeno vlastitoj nepromišljenosti.

toj nepromišljenosti.
Naviknut na stalne potvrde vlastite beznačajnosti, Mali Bog je postao prilagodljiv i istinski ravnodušan. Ništa nije imalo veliki značaj. Malo šta je značilo. I što je manje značilo, manje je značilo. Nikada ne beše dovoljno bitno.
Jer, desile su se Gore Stvari. U zemlji iz koje je došla Rahel, večito ukopanoj između užasa rata i strahote mira, Gore Stvari dešavale su se bez prestanka.
I tako se Mali Bog nasmeja šupljim smehom i veselo odskakuta dalje. Kao bogati dečak u kratkim pantalonicama. Zviždukao je šutirajući kamenčiće. Izvor njegovog krhkog ushićenja bila je relativno neznatna veličina njegove nesreće. Uzverao se u oči ljudi, pretvorivši se u izraz srdžbe.

Možda je istina da se život može promeniti u jednom danu. Da nekoliko sati može uticati na konačan ishod više života. A kada se to desi, neophodno je tih nekoliko sati, sličnih ostacima na zgarištu spaljene kuće – ugljenisanom satu, nagoreloj fotografiji, oprljenom nameštaju – izbaviti iz ruševina i pažljivo ispitati. Sačuvati ih. Utvrditi njihov značaj.

Sitna zbivanja, svakodnevne stvari smrskane i iznova sastavljene. Prožete novim značenjem. Pretvorene, nenadano, u izbeljeni kostur priče.

Mi smo Ratni Zarobljenici“, rekao je Čako. „Naši su snovi krivotvoreni. Mi ne pripadamo nigde. Možda nam nikada neće biti dopušteno da se iskrcamo. Naše tuge nikada neće biti dovoljno tužne. Naše radosti nikad dovoljno radosne. Naši snovi nikada dovoljno veliki. Naši životi nikad dovoljno važni. Da bi nešto značili.