Jednom u gradu ko zna kom

Сви се ми бојимо да не останемо сами… Бојимо се празних станова, празне хладне постеље, празних дана и ужасно празних ноћи. И због тога смо сви, ма колико да су нам везе успешне, помало уплашени и сами. Без обзира на то колико нас људи окружује.

Успомене су благослов, без обзира на то какве су. И оне су драгоцене, да бисмо могли да наставимо даље.

Највећи напасник у животу управо је живот! Можда ће то бити другачије једнога дана, ко зна ког, у неком граду, ко зна ком!

живот постави чудне замке и када се извучемо из њих, почињемо другачије да размишљамо

„Никада се не зна шта се може открити у некој ситници. Никада се не зна шта крије дан, а шта скрива ноћ. Никада се не зна да ли је невин крив, нити да ли је кривац невин. Да ли је оптужени невин или невин треба да буде оптужени. Наше је да откријемо истину пошто прођемо кроз тај лавиринт истине и лажи.“

А између младости и старости пуно је неразумевања. Оно што је непроменљиво јесте да младост не разуме старост, а старост која није проживела младост на прави начин хоће да младима даје савете.

Али сматрам да је развод једино право решење када двоје живе једно крај другог, а не једно са другим.

Највећа лаж је она којом лажеш саму себе

понудити пријатељство ономе који тражи љубав, исто је што и понудити хлеб ономе који умире од жеђи.

Бити задовољан оним што се има, највеће је и најсигурније богатство!“