И тако у бескрајно

Ако постојимо негде после, као оно што се Гилгамеш питао од чега смо и чему ћемо, ако стварно постоји бесконачно — онда мора да је у мислима. У помилованим сећањима, меканим траговима које остављамо случајно, без плана. Можда само тако бескрајно постојимо у туђим посветама, на фотографијама, у пољупцима утиснутим у образе или косу.

Или можда исто тако у бескрајно нешто нестанемо.

Да л’ смо будни тада?

Ако постојимо негде после, као оно што се Гилгамеш питао од чега смо и чему ћемо, ако стварно постоји бесконачно — онда мора да је у мислима. У помилованим сећањима, меканим траговима које остављамо случајно, без плана. Можда само тако бескрајно постојимо у туђим посветама, на фотографијама, у пољупцима утиснутим у образе или косу.

Постоји још један парадокс у животу. Све док журимо, ми у ствари каснимо. И то није страшно.

Свуда смеш да закасниш. Пази само да не прекорачиш рок за снове.

Једном ју је смушену и у себе срушену колегиница упитала да ли има заову.

— Немаш? Ах, па онда је јасно! Твоја свекрва нема женску децу, зато је таква!

Живот није такав. Живот је какав га себи напишеш.

„Можеш да изабереш да живиш живот у првом, другом или трећем реду. Изабери мудро.”

Почели смо да живимо заједно и од све хемије између нас остала је само кућна хемија

Данас су се снови претворили у трендове на Инстаграму, сви личе једни на друге.

Живот није такав. Живот је какав га себи напишеш

„Провинција је стање духа. Није важно где живиш.“