Ђулићи и Ђулићи увеоци

срцу ми даде крила,

Пакост те не слама,

У вину те купам,

Лежиш на песмама

Кад самоћа срце стреља,

А из срца разбију се

Пуна јата разних жеља,

Ја те љубим, празна сенко,

И без вере и без нада!

Ти си мртва, мој животе,

Отишла си с овог света,

Тој даљини нема мере —

Па зар и то да нам смета!

Нека пада над и вера,

То ми љубав, не савлада

Ја не умем жеље крити,

Та жеље нам живот чине;

Ја још живим, а ко живи,

Тај за рајем својим гине.

И ја гинем срцем живим,

И ја гинем непрестано —

Ја за тобом гинем злато,

Злато моје — закопано!

Не могу га у вис бацит’ —

Па нек стоји иза свега

Међ Србима као спомен

Мог живота и вашега.

Ево венца тужна цвећа,

Кој’ сам теби почô вити,

А венац се шире сплео

Све вас може загрлити!

Кроз смрт само ваља проћи,

Па ћу с’ и ја с њима слити,

Ако л’ тамо нема ништа?!

— И тад ћемо једно бити.

Све што даље време хити,

Све се већма прошлост грли,

Све се већма моји мртви

Мени чине неумрли.