Stakleno zvono

Videla sam sebe kako sedim u račvi tog smokvinog drveta i umirem od izgladnelosti, jer naprosto nisam u stanju da odlučim koju ću smokvu izabrati. Htela sam ih sve, ali je odabiranje jedne podrazumevalo gubitak svih ostalih, i dok sam sedela tamo, nesposobna da se odlučim, smokve su počele da se smežuravaju i crne, i jedna po jedna su pljaskale o zemlju podno mojih nogu.

Bez obzira na to koliko klečiš i moliš se, još uvek moraš da jedeš triput dnevno i imaš neki posao i živiš u svetu.

„Neurotik, ha!“, prezrivo sam se nasmejala. „Ako je neurotično želeti istovremeno dve stvari koje se uzajamno isključuju, onda sam ja neurotična kao đavo. Ostatak života ću leteti između jedne i druge stvari koje se uzajamno isključuju.“

Poslednje što bih poželela bila je bezgranična sigurnost i da budem mesto s kojeg se odapinje strela. Želela sam promenu i uzbuđenje i da sama letim u svim pravcima, poput obojenih strela iz rakete za četvrti jul.

Dorin nije izustila ni reč, samo se igrala plutanim podmetačem za čaše i na kraju je pripalila cigaretu, međutim, čoveku to, izgleda, nije smetalo. Neprestano je piljio u nju, kao što svet pilji u velikog belog papagaja u zoološkom vrtu, čekajući da progovori kao čovek.

Ništa bolje ne sprijatelji ljude od zajedničkog povraćanja.

Nikad se toliko ne osećam kao prava ja kao u kadi sa vrelom vodom.

Kad god sam tužna što ću umreti ili toliko nervozna da ne mogu da zaspim, ili zaljubljena u nekog koga neću videti nedelju dana, ja potonem do jedne određene tačke i onda kažem: „Okupaću se u vrućoj vodi.“

Sigurno postoji prilično stvari koje kupanje u vrućoj vodi neće izlečiti, ali ih ja ne znam mnogo.

Samo što ja ničim nisam upravljala, čak ni samom sobom.