Bog malih stvari

Nešto je tražila. Njen život je sada imao veličinu i oblik. Ispod očiju su joj ležali polumeseci. Na horizontu su je čekale horde trolova.

Čak i kasnije, tokom trinaest noći koje su sledile, instinktivno su se držali Malih Stvari. Velike Stvari ostadoše neizrečene. Znali su da nemaju kud. Da nemaju ništa. Da su bez budućnosti. Zato su se držali malih stvari.

Zanimljivo kako ponekad sećanje na smrt traje mnogo duže od sećanja na ugašeni život.

Miris istorije.

Miris suvih ruža na povetarcu.

Ostaće da vreba iz običnih stvari. Iz vešalica za kapute, paradajza, katrana na putevima, iz nekih boja, tanjira u restoranima, odsustva reči. Iz praznine u očima.

Naše tuge nikada neće biti dovoljno tužne. Naše radosti nikad dovoljno radosne. Naši snovi nikada dovoljno veliki. Naši životi nikad dovoljno važni. Da bi nešto značili.“

Postojalo je vreme u kome nezamislivo postade zamislivo. U kome se nemoguće uistinu desilo.

Gmizao je svetom kao kameleon.

Plutajući kao mehurić tišine u moru buke.

Vlastita tuga ju je bolela. Njegova ju je razarala.

Kiša je lila bez prestanka. Noćna kiša. Usamljeni bubnjar koji uvežbava tačku, dugo nakon što je ostatak orkestra otišao na počinak.

U maloj, zagušljivoj sobi beše zatvorena velika ambicija.

Kočama Margaret mu se okrenula poput biljke koja se u mračnoj sobi okreće mlazu svetla.

One su kuća u kojoj je odgajan i livada na kojoj se igrao.

Njihovi razgovori izbijali su na površinu i ponirali ponovo, poput planinskih brzaka. Ponekad čujni za druge. Ponekad ne.

U jednom jedinom, munjevitom trenu, vekovi padoše na kolena. Istorija je uhvaćena nespremna, u raskoraku. Naga kao zmija koja je skinula svlak. Iščezoše belezi i ožiljci, rane iz starih ratova i dana u kojima se hodalo unatraške. Iza sebe ostaviše gotovo opipljivo svetlo, vidljivo kao voda u reci i sunce na nebu, vrelo kao jara letnjeg dana, oštro kao zub ribe na mamcu. Toliko očito da ga niko ne primeti.

U tom kratkom trenu Veluta podiže pogled i vide stvari koje ranije nije primećivao. Stvari koje su stajale van domašaja, zaklonjene crnim amovima istorije.

Jednostavne stvari.

Vide, na primer, da je Rahelina mati žena.

Da joj osmeh na obraze spušta jamice, koje tu ostaju dugo nakon što oči prestanu da se smeju. Da su joj smeđe mišice glatke i čvrste i besprekorno lepe. Da joj se ramena sjaje, dok joj pogled bludi.

Rahel mu nikada nije pisala. Postoje stvari koje ne mogu da se rade – na primer, da se pišu pisma delu sebe. Svojim stopalima, ili kosi. Ili srcu.

Objasnio im je da je istorija kao stara kuća u noći. Jarko osvetljena. Ispunjena šapatom predaka.

Tako je s porodicama. I one, kao zlonamerni lekari, tačno znaju gde boli.

„Mi smo Ratni Zarobljenici“, rekao je Čako. „Naši su snovi krivotvoreni. Mi ne pripadamo nigde. Možda nam nikada neće biti dopušteno da se iskrcamo. Naše tuge nikada neće biti dovoljno tužne. Naše radosti nikad dovoljno radosne. Naši snovi nikada dovoljno veliki. Naši životi nikad dovoljno važni. Da bi nešto značili.“

„Ali mi ne možemo unutra“, objašnjavao je Čako, „jer su vrata pred nama zamandaljena. Kada provirimo kroz prozore, ne vidimo ništa sem senki. Kada se napregnemo i oslušnemo, ne čujemo ništa sem šapata. A šapat ne možemo razumeti, jer su nam misli zaglušene ratom. Ratom koji vodismo i izgubismo. Najgnusnijom vrstom rata. Rata koji otima snove i sanja ih iz početka. Rata koji je učinio da obožavamo naše osvajače i preziremo sami sebe.“