Marina, Karlos Ruis Safon
Karlos Ruis Safon

Marina

Obavesti me kada knjiga bude dodata
Da biste čitali ovu knjigu otpremite EPUB ili FB2 datoteku na Bookmate. Kako da otpremim knjigu?
Pavle
Pavleje citiraoпре 7 месеци
Mi zapravo ne verujemo mnogo u postignuća savremene nauke. Na kraju krajeva, kakva je to nauka koja je kadra da čoveka spusti na Mesec, a nije u stanju da spusti komad hleba na trpezu svakog ljudskog bića?
b7964543567
b7964543567je citiraoпре 8 дана
„Glupaci postavljaju glupa pitanja. Pametnice na njih odgovaraju.
Jass
Jassje citiraoпре 2 месеца
su obišli Pariz, Beč, Berlin, Rim... Hermanu je malo trebalo da razume da Salvat nije samo dobar slikar, već i jednako dobar, ako ne i bolji, prodavac svoje umetnosti. To je bio ključ njegovog uspeha.

„Na hiljade ljudi kupuje slike ili umetnička dela, samo jedna osoba ima neku ideju o onome što kupuje“, objašnjavao mu je Salvat, smeškajući se. „Ostali ne kupuju delo, kupuju umetnika, ono što su čuli i, skoro uvek, ono što u vezi s njim zamišljaju. Ovaj posao se ne razlikuje od prodavanja bapskih lekova ili ljubavnih napitaka, Hermane. Razlika je samo u ceni.“

Veliko srce Kima Salvata stalo je sedamnaestog jula 1938. Neki su tvrdili da je umro zbog poročnog života. Herman je uvek mislio da su užasi rata ti koji su njegovom mentoru ubili veru i želju za životom.

„Mogao bih da slikam hiljadu godina“, promrmljao je Salvat na svojoj samrtnoj postelji, „i ni za dlaku ne bih izmenio varvarstvo, neznanje i krvoločnost ljudskog roda. Lepota je dah spram vetra stvarnosti, Hermane. Moja umetnost nema smisla. Ničemu ne služi...“

Beskonačna lista njegovih ljubavnica, poverioca, prijatelja i kolega, desetine ljudi kojima je pomogao ne tražeći ništa zauzvrat plakali su za njim na njegovoj sahrani. Znali su da se tog dana gasi jedno svetlo u svetu i da će nadalje svi biti usamljeniji, prazniji.

Salvat mu je ostavio veoma skromnu svotu novca i svoj atelje. Zadužio ga je da ostalo (a to nije bilo mnogo, jer je Salvat trošio više nego što je zarađivao, pre nego što bi zaradio) podeli njegovim draganama i prijateljima. Notar koji je vodio računa o izvršenju testamenta uručio je Hermanu pismo što mu ga je Salvat poverio na čuvanje predosetivši da mu se bliži kraj. Trebalo je da ga pročita nakon njegove smrti.

Sa suzama u očima i skrhane duše, mladić je celu jednu noć lutao gradom. Zora ga je dočekala u luci, i tu je, pri prvom dnevnom svetlu, pročitao poslednje reči koje je za njega sačuvao Kim Salvat.

Dragi Hermane,

Ovo ti nisam rekao za života jer sam verovao da treba da sačekam pravi trenutak. Ali bojim se da me neće biti ovde kada on dođe.

Ovo imam da ti kažem. Nikada nisam upoznao talentovanijeg slikara od tebe, Hermane. Ti to još ne znaš niti možeš da razumeš, ali talenat je u tebi i moja jedina zasluga u tome jeste što sam ga prepoznao. Naučio sam više od tebe nego što si ti od mene, a da ti to nisi znao. Voleo bih da si imao učitelja kakvog zaslužuješ, nekoga ko bi vodio tvoj talenat bolje od ovog jadnog učenika. Svetlo govori iz tebe, Hermane. Ostali smo tu samo da slušamo. Nikada nemoj to da zaboraviš. Od sada pa doveka, tvoj učitelj će postati tvoj učenik i tvoj najbolji prijatelj, zauvek.

Salvat

Nedelju dana kasnije, bežeći pred nepodnošljivim sećanjima, Herman je krenuo za Pariz. Ponudili su mu mesto profesora u jednoj školi slikanja. Deset godina neće kročiti u Barselonu.

U Parizu je Herman izgradio sebi reputaciju portretiste izvesnog prestiža i otkrio pasiju koja ga nikada neće napustiti: operu. Njegove slike su počele dobro da se prodaju i jedan trgovac koji ga je poznavao još iz Salvatovog vremena odlučio je da ga zastupa. Imao je profesorsku platu, a slike su mu se prodavale dovoljno dobro da mu omoguće jednostavan, ali dostojanstven život. Poravnanjima i uz pomoć rektora škole koji je polovini Pariza bio rod, uspeo je da rezerviše stolicu u operi za celu sezonu. Ništa napadno: u parteru, u šestom redu, prilično ulevo. Dvadeset posto bine nije bilo vidljivo, ali je muzika dopirala do njega, veličanstvena, ne znajući za cenu stolica i loža.

Tu ju je ugledao prvi put. Izgledala je kao biće sišlo s neke od Salvatovih slika, ali ni njena lepota nije se mogla porediti s njenim glasom. Zvala se Kirsten Averman, imala je devetnaest godina i, prema programu, bila je jedna od mladih nada svetske opere. Te iste noći su mu je predstavili na prijemu koji je uprava organizovala posle predstave. Herman se uvukao rekavši da je muzički kritičar iz
Jass
Jassje citiraoпре 2 месеца
Te noći sam sanjao da sam zarobljen u ogroman kaleidoskop. Okretalo ga je nekakvo đavolsko biće, od kog sam kroz sočivo mogao da vidim samo veliko oko. Svet se rastvarao na lavirinte optičkih varki koji su lebdeli oko mene. Insekti. Crni leptiri. Naglo sam se probudio s utiskom da mi kroz vene teče proključala krv. Grozničavo stanje me nije napustilo celog dana. Časovi predviđeni za ponedeljak prošli su pored mene kao vozovi koji ne staju na mojoj stanici. HF je to odmah primetio.

„Obično si u oblacima“, izjavio je, „ali danas si izašao iz atmosferskog omotača. Da nisi bolestan?“

Odsutnim pokretom sam ga umirio. Pogledao sam na sat iznad table učionice. Pola četiri. Za malo manje od dva sata časovi će biti gotovi. Večnost. Napolju je kiša grebala po staklima.

Na zvuk zvona šmugnuo sam što sam brže mogao, i ostavio HF-a bez naše uobičajene šetnje stvarnim svetom. Morao sam da prođem kroz beskrajno duge hodnike da bih stigao do izlaza. Vrtovi i fontane na ulazu bledeli su pod olujnim prekrivačem. Nisam nosio kišobran, čak ni kapuljaču nisam imao. Nebo je bilo jedna velika olovna ploča. Ulične lampe su gorele kao šibice.

Trčao sam. Preskakao sam bare, obilazio vodu koja se slivala niz staze i stigao do izlaza. Niz ulicu su tekle reke kiše, izgledala je kao vena iz koje ističe krv. Mokar do gole kože, trčao sam tesnim i tihim ulicama. Kanalizacija je žuborila. Grad kao da je tonuo u nekakav crni okean. Trebalo mi je deset minuta da stignem do ograde Marinine i Hermanove kuće. Do tada su mi odeća i cipele bili potpuno mokri. Sumrak je bio sivkasta mermerna zavesa na horizontu. Učinilo mi se da čujem pucketanje iza leđa, na ulazu u uličicu. Okrenuo sam se prepadnut. Na tren sam pomislio da me neko prati. Ali tamo nije bilo nikoga, samo je kiša rešetala bare na putu.

Provukao sam se kroz kapiju. Svetlost munja osvetljavala mi je put do kuće. Heruvimi s fontane poželeli su mi dobrodošlicu. Tresući se od hladnoće, stigao sam do zadnjih vrata kuhinje. Bila su otvorena. Ušao sam. Kuća je bila u potpunom mraku. Setio sam se Hermanovih reči u vezi sa nedostatkom struje.

Do tada mi nije palo na um da pomislim kako me niko nije pozvao da uđem. Drugi put već ulazim u tu kuću bez jasnog povoda. Pomislih da se okrenem i odem, ali je nevreme napolju zavijalo. Uzdahnuo sam. Ruke su me bolele od hladnoće i jedva da sam osećao vrhove prstiju. Kašljao sam kao pas i osećao da mi srce bije u slepoočnicama. Odeća mi je bila slepljena za kožu, sleđena. Šta bih dao za jedan peškir, pomislih.

„Marina?“, viknuo sam.

Odjek mog glasa izgubio se u kući. Osetih kako se pokrivač od senki širi oko mene. Samo bi pokoji trag gromova koji bi ušao kroz prozor omogućavao trenutke mestimične svetlosti, kao blic na fotoaparatu.

„Marina?“, navaljivao sam. „Ja sam, Oskar...“

Sramežljivo sam ušao dublje u kuću. Moje mokre cipele šljapkale su dok sam hodao. Zaustavio sam se stigavši do salona u kom smo prethodnog dana ručali. Na stolu nije bilo ničeg, a na stolicama nikog.

„Marina? Hermane?“

Nisam dobio odgovor. Nazreo sam u daljini svećnjak i kutiju sa šibicama na jednom stalku. Mojim naboranim i neosetljivim prstima trebalo je pet pokušaja da upale sveću.

Podigao sam treperavo svetlo. Utvarna svetlost ovladala je salom. Prošao sam do hodnika kroz koji su Marina i njen otac izašli prethodnog dana.

Hodnik je vodio do još jednog velikog salona, jednako ukrašenog kristalnim lusterom. Visuljci su se caklili u tami kao vrteška od dijamanata. Kuća je bila nastanjena oblim senkama koje je oluja projektovala unutra kroz stakla. Stari nameštaj i fotelje bili su prekriveni belim čaršavima. Mermerne stepenice vodile su do prvog sprata. Prišao sam im, osećajući se kao uljez. Dva žuta oka caklila su se na vrhu stepenica. Čuo sam mjaukanje. Kafka. Uzdahnuo sam s olakšanjem. Sekund kasnije mačak se povukao u tamu. Zastao sam i pogledao oko sebe. Moji koraci su ostavili trag stopala u prašini.

„Ima li koga?“, povikao sam ponovo, ali nisam dobio odgovor.

Zamislio sam taj veliki salon kakav je bio pre nekoliko decenija. Orkestar i desetak plesnih parova. Sada je izgledao kao salon potopljenog broda. Zidovi su bili prekriveni platnima u ulju. Svi su bili portreti jedne žene. Prepoznao sam je. Ista ona koja se pojavljivala na slici što sam je video prve noći kad sam se uvukao u kuću. Savršenstvo i čar poteza i luminoznost tih slika bili su skoro natprirodni. Pitao sam se ko li je umetnik. Čak je i meni bili očigledno da je sve nacrtala jedna te ista ruka. Dama kao da me je posmatrala iz svih uglova. Nije bilo teško uočiti neverovatnu sličnost između te žene i Marine. Iste usne na belom tenu, skoro providnom. Isti stas, vitak i krhak, kao porcelanska figura. Iste pepeljaste o
Jass
Jassje citiraoпре 2 месеца
Opčinilo me je gledanje u tu malu, gordu i drsku zver. Sudeći po njegovoj negovanoj dlaci i zvončiću oko vrata, zaključio sam da najverovatnije ima vlasnika. Možda se u tom zdanju krilo nešto više od utvara jedne nestale Barselone. Prišao sam i spustio šake na potporne stubove kapije. Metal je bio hladan. Poslednje svetlo sumraka obasjavalo je trag koji su vrapčeve kapi krvi ostavile kroz tu prašumu. Skerletni biseri koji vode kroz lavirint. Ponovo sam progutao pljuvačku. Bolje rečeno, pokušao sam da je progutam. Usta su mi bila suva. Puls, koji kao da je znao nešto što ja nisam, tukao mi je u slepoočnicama svom snagom. Tada sam osetio kako vrata popuštaju pred mojom težinom i shvatio sam da su otvorena.

Kada sam zakoračio unutra, mesec je obasjavao bleda lica kamenih anđela na fontani. Gledali su me. Stopala su mi se zakovala za pod. Čekao sam da ta bića skoče sa svojih pijedestala i pretvore se u đavole s vučjim kandžama i zmijskim jezicima. Nije se dogodilo ništa od toga. Duboko sam udahnuo, razmatrajući mogućnost da zaustavim svoju maštu ili, još bolje, napustim svoje strašljivo istraživanje tog poseda. Opet je neko drugi odlučio umesto mene. Nebeski zvuk je zaposeo baštenske senke baš kao da je parfem. Slušao sam kako tragovi tog zvuka stvaraju ariju u pratnji klavira. Bio je to najlepši glas koji sam ikada čuo.

Melodija mi se učinila poznatom, ali nisam uspeo da je prepoznam sasvim. Muzika je dopirala iz stana. Pratio sam njen trag hipnotisano. Isparljiva svetlost je u trakama prolazila kroz odškrinuta vrata zastakljene galerije. Prepoznao sam oči mačka, uprte u mene sa simsa na prvom spratu. Došao sam do osvetljene galerije iz koje je izvirao onaj neopisivi zvuk. Ženski glas. Unutra se videlo blago titranje stotina sveća. Njihova svetlost je otkrivala zlatnu surlu starog gramofona na kom se vrtela ploča. Ne razmišljajući o onome što radim, uhvatio sam sebe kako ulazim na galeriju, opčinjen tom sirenom zarobljenom u gramofonu. Na stolu na kom se nalazio aparat ugledao sam sjajan, kružni predmet. Bio je to džepni sat. Uzeo sam ga i pogledao pri svetlosti sveća. Kazaljke su bile zaustavljene, a staklo napuklo. Učinilo mi se da je od zlata i da je star koliko i kuća u kojoj se nalazim. Malo dalje se nalazila velika fotelja, naslonom okrenuta ka meni, ispred kamina iznad kog se video uljani portret žene u belom. Njene velike, sive, tužne oči, oči bez dna, vladale su sobom.

Najednom se čar raspala u paramparčad. Jedna prilika je ustala iz fotelje i okrenula se ka meni. Dugačka seda kosa i užarene oči zasjaše u mraku. Uspeo sam da vidim samo dve ogromne bele šake kako se pružaju ka meni. Uspaničen, potrčao sam ka vratima, sapleo se o gramofon i srušio ga. Čuo sam kako igla grebe ploču. Nebeski glas je prekinut paklenim ječanjem. Potrčao sam ka vrtu, osećajući kako mi one šake dodiruju košulju, i trčao sam kroz njega koliko me noge nose. Strah je zaposeo svaku poru mog tela. Nisam stao ni na tren. Trčao sam neprestano, ne osvrćući se, sve dok se od jednog bolnog grča u grudima nisam zateturao i shvatio da jedva dišem. Do tada sam već bio obliven hladnim znojem, a svetla internata gorela su na trideset metara od mene.

Provukao sam se kroz jedna vrata pored kuhinje na koja niko nije pazio i odvukao se do svoje sobe. Ostali su sigurno već neko vreme bili u trpezariji. Obrisao sam znoj s čela, a otkucaji srca su mi se postepeno usporavali i vratili u normalno stanje. Taman sam počeo da se smirujem kad je neko pokucao na vrata.

„Oskare, vreme je da siđeš na večeru“, bio je to glas jednog od učitelja, racionalističkog jezuite po imenu Segi, koji je prezirao što mora da glumi policajca.

„Odmah, oče“, odgovorio sam. „Samo sekund.“

Požurio sam da obučem gornji deo uniforme i ugasio svetlo u sobi. Kroz prozor se videlo kako se mesec utvarno diže iznad Barselone. Tek sam tada shvatio da u ruci još držim zlatni sat.

2

U danima koji su usledili, otuđeni sat i ja postali smo nerazdvojni prijatelji. Nosio sam ga svud sa sobom, čak sam i spavao
b1243106634
b1243106634je citiraoпре 3 месеца
„Sećamo se samo onoga što se nikada nije dogodilo.“
b1243106634
b1243106634je citiraoпре 3 месеца
polunapuštena. „Taman i da nas sve osramotiš, nisam ja radio kao rob da bi ijedan moj sin završio na ulici“, rekao mu je. Vila
adnanatuco5
adnanatuco5je citiraoпре 3 месеца
Vreme i pamćenje, istorija i fikcija, stapali su se u tom čarobnom gradu kao vodene boje na kiši
adnanatuco5
adnanatuco5je citiraoпре 3 месеца
Svi mi držimo pod ključem neku tajnu na tavanu duše. Ovo je moja.
adnanatuco5
adnanatuco5je citiraoпре 3 месеца
Tada nisam znao da nam okean vremena pre ili kasnije vrati sećanja koja smo zakopali u njemu.
adnanatuco5
adnanatuco5je citiraoпре 3 месеца
„Nestaju samo oni koji imaju kud da odu“,
irissnofl
irissnoflje citiraoпре 4 месеца
Marina mi je jednom rekla da se sećamo samo onoga što se nikad nije dogodilo.
Nikola Radonjic
Nikola Radonjicje citiraoпре 4 месеца
kakva je to nauka koja je kadra da čoveka spusti na Mesec, a nije u stanju da spusti komad hleba na trpezu svakog ljudskog bića?
Nikola Radonjic
Nikola Radonjicje citiraoпре 4 месеца
smešile se u fotoaparat, najtužnije na svetu.
Nikola Radonjic
Nikola Radonjicje citiraoпре 4 месеца
„Nestaju samo oni koji imaju kud da odu“
Pavle
Pavleje citiraoпре 7 месеци
Vreme radi s telom ono što glupost radi s dušom“, rekao je, pokazujući na sebe. „Natera ih da istrule.
A. Bedikabo
A. Bedikaboje citiraoпрошле године
Svi mi držimo pod ključem neku tajnu na tavanu duše.
A. Bedikabo
A. Bedikaboje citiraoпрошле године
okean vremena pre ili kasnije vrati sećanja koja smo zakopali u njemu.
A. Bedikabo
A. Bedikaboje citiraoпрошле године
Lagao sam i svakom nudio ono što želi da čuje ili ono što može da prihvati.
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)