Citati iz knjige „Putevi svile“ autora Piter Frankopan

Širom Italije ljudi kad se sretnu govore jedni drugima „Schiavo“ prema venecijanskom dijalektu. „Ciao“, kako se pozdrav češće piše, ne znači „zdravo“; znači „vaš sam rob“.

Takvi zarobljenici pretvarani su i u veoma cenjene evnuhe. Ako uzmete slovenske blizance, pisao je jedan arapski autor iz tog doba, i kastrirate jednog, sigurno će postati veštiji, „življe pameti i razgovorljiviji“ nego njegov brat, koji će pak ostati priglupa neznalica slovenskog urođenog plitkog uma. Smatralo se da kastracija pročišćava i poboljšava slovenski um.28 Štaviše, vrlo je delotvorno, kaže isti autor, mada ne za „crnce“, na čiju je „prirodnu spretnost“ postupak rđavo delovao.29 Razmere trgovine slovenskim robljem bile su tolike da su uticale i na arapski jezik: reč za evnuha (şiqlabī) nastala je iz etničkog naziva za Slovene (şaqalībī).

blistavi niz kratkoročnih dobitaka, a njegovo nasleđe naširoko se smatra

451. godine, Atilu je porazila velika sila sastavljena od zapanjujuće raznovrsnih naroda iz stepa.

Nemoguće je izbeći poređenje ovih pećina s Bamijanom (u današnjem Avganistanu).

Hrišćanstvo se odavno povezuje sa Sredozemljem i zapadnom Evropom, delimično i zbog mesta u kojima su se nalazila sedišta njegovih poglavara – poglavari katoličke, anglikanske i pravoslavne crkve stolovali su u Rimu, Kenterberiju i Konstantinopolju (današnji Istanbul). No, zapravo su svi aspekti ranog hrišćanstva azijski. Geografska žiža je, naravno, Jerusalim, zajedno s ostalim mestima povezanim s Hristovim rođenjem, životom i raspećem; izvorni jezik hrišćanstva je aramejski, pripadnik semitske grupe jezika s Bliskog istoka; teološka pozadina i duhovna podloga hrišćanstva je judaizam, nastao u Izraelu i tokom izgnanstva Jevreja u Egipat i Vavilon; hrišćanske priče oblikovale su pustinje, poplave, suše i glad kakvih u Evropi nije bilo.38

Istorijski prikazi o širenju hrišćanstva Sredozemljem dobro su utemeljeni, ali rano napredovanje ove vere bilo je mnogo upečatljivije i obećavalo je više na Istoku nego u sredozemnom basenu, po kom se ova vera širila pomorskim putanjama.39 Za početak, rimske vlasti ostavljale su hrišćane na miru i bile su pre svega zbunjene vatrenošću ranih sledbenika.

Veliki sistemi za navodnjavanje izgrađeni u današnjem Tadžikistanu i južnom Uzbekistanu krajem stare i početkom nove ere pokazuju finansijski napredak i sve življu kulturnu i trgovačku razmenu.1

U nepromišljenom pokušaju da učvrsti odbranu na istoku, car Roman Četvrti Diogen krenuo je iz Konstantinopolja s velikom vojskom i potučen je 1071. u bici kod Mancikerta, gde su vizantijske snage uhvaćene na prepad i ponižene. U toj slavnoj bici koja se i danas slavi kao trenutak rođenja turske države, carska vojska je opkoljena i smrvljena, a sam car je zarobljen. Seldžučki vladar Alp Aslan naterao je vizantijskog vladara da legne na zemlju i stao mu nogom na vrat.80

Da su uspehe ostvarivali sporije, svet bi možda izgledao mnogo drugačije, a na istoku bi nastala država na čijem čelu su hrišćani ili Jevreji. U svakom slučaju, Seldžuci su odlučili da prihvate islam. No, ti nemuslimanski skorojevići s oboda kalifata postali su čuvari Muhamedovog nasleđa, branitelji islama i gospodari jednog od najmoćnijih carstava u istoriji.

Da bi jače naglasio svoj položaj u Bagdadu i širom kalifata, Togrul je dobio dve nove titule: al-Sultan Rukn al-Dawla i Yamin Amir al-Mu’minin – Stub države i Desna ruka zapovednika vernih.77

U ovome je bilo izvesne ironije. Imena sinova osnivača dinastije nagoveštavaju da su Seldžuci prvobitno bili hrišćani, možda čak i Jevreji. S imenima kao što su Mihailo, Izrael, Mojsije i Jona verovatno su pripadali ljudima iz stepe koje su preobratili ili misionari koje spominje patrijarh Timotej Prvi ili trgovci koji su predstavili judaizam Hazarima.78 Iako su vreme i okolnosti njihovog prelaska na islam nejasni, očigledno im je bilo teško da se drže se manjinske religije u muslimanskoj masi a da ne izgube legitimitet tokom naglog uspona.

Imućni rimski građani mogli su da se prepuste egzotičnim i raskošnim uživanjima. Dobro obavešteni komentatori žalili su se da se trošenje graniči s bestidnošću i tugovali su zbog pomodarskog preterivanja.76 To je savršeno ovekovečeno u Petronijevom Satirikonu, drami čija najčuvenija scena prikazuje gozbu kod Trimalhiona, bivšeg roba koji je stekao slobodu i prikupio veliko bogatstvo. Ova satira zajedljivo slika ukuse novopečenih bogataša. Trimalhion želi sve najbolje što se može kupiti novcem: fazane naročito dopremljene s istočne obale Crnog mora, morke iz Afrike, retku skupocenu ribu, paunove raskošnog perja. Izopačeno služenje brojnih jela jednog za drugim – žive ptice ušivene u čitavo prase izleću čim se pečenje raseče, a gostima se poklanjaju srebrne čačkalice – služi kao nemilosrdna parodija prostačkog preterivanja novih rimskih bogataša. Jedan od najvećih privrednih procvata starog veka stvorio je jedan od najvećih književnih izraza gorke zavisti prema skorojevićima.77

Rimu je otvorio oči svet na koji je naišao na istoku. Azija je već uživala ugled oblasti posvećene dobrom životu i lenjoj raskoši. Azija je nezamislivo bogata, napisao je Ciceron, njene žetve su legendarne, raznovrsnost poljoprivrednih proizvoda neverovatna, a veličine stada i krda naprosto zapanjujuće.

svajanje Egipta preobrazilo je sudbinu Rima. Sada kad je kontrolisao bogate prinose doline Nila, cena žita je pala i omogućila domaćinstvima da troše više. Pale su i kamate, i to s dvanaest na oko četiri odsto, a to je pak podstaklo dobro poznati procvat koji uvek sledi za bujicom jeftinog kapitala: skok cena nekretnina.58

Hrišćane na Istoku za koje se smatralo da im vera nije u skladu sa zvaničnim stavovima carski predstavnici su pronalazili, primoravali ih da se odreknu dugogodišnjih doktrinarnih stavova i prihvate učenje glavnog toka pravoslavnog hrišćanstva, koje je sada tvrdilo da raspolaže moćnim dokazima da jedino ono istinski uživa božji blagoslov.35

Ovo se nije dopadalo crkvi u Persiji, koja se sporila sa zapadnom crkvom više od jednog veka i čije je više sveštenstvo sve samouverenije smatralo sebe prenositeljima istinske vere – za razliku od crkve na Zapadu koju izopačeno učenje sistematski kvari. Kako su episkopi Persije to izrazili na saboru 612. godine, sve najveće jeresi nastale su u Rimskom carstvu – dok u Persiji „nikada nije nikla nijedna jeres“.36 Zato je, kada je Iraklije „vratio crkvu pravoj veri“ u Edesi i dao nalog da se proteraju istočni hrišćani koji su tu bili u prošlosti, delovalo da je njegov plan da preobrati čitavu Persiju – a činilo se da je Iraklije još od onog dramatičnog preokreta razmišljao o preobraćanju u rimsko, zapadno hrišćanstvo.

Ja, Prezviter Jovan, gospodar sam nad gospodarima i nadmašujem sve kraljeve čitavog sveta bogatstvom, vrlinom i moći... Med i mleko teku slobodno u našim zemljama; otrov nikome ne

Tolerancija je bila ukorenjena vrlina samouverenog društva sigurnog u sopstveni identitet