Тито и Срби. Kњига 2

Истог дана када је ухапшен генерал Михаиловић Тито је променио име Озне у Управа државне безбедности – УДБ.

бори против Немаца“.15

Хитлерово зазирање од Срба је било толико да је чак и 1944, кад је исход рата био више него видљив, својим најближим сарадницима говорио да му је у Србији „прихватљивија чак и становита комунистичка опасност од српске војске“, било Недићеве, било Михаиловићеве.1

Лако је отаџбини дати живот – говорио је једном сараднику генерала Михаиловића – јер то боли секунд-два. Али није лако дати образ јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу, летећи ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба који ми дубоко захваљују јер их је у животу оставила моја „издаја.“9

У пролеће 1945. проглашена је и црногорска нација. Милован Ђилас, који ће у одвајању Црногораца од осталих Срба имати водећу улогу, 1. маја 1945. написаће у Титовој Борби да „Црногорци несумњиво припадају српској грани јужнословенских племена и народа“, да су „Срби и Црногорци једног, српског, народног поријекла“, али да више не припадају једном народу:

А и чувена српска песма Ђурђевдан први пут се чула једног од ратних Ђурђевдана, у возу који је из Сарајева у Јасеновац возио на погубљење сарајевске Србе и Јевреје. Меланхолично ју је запевао један измучени сарајевски Србин, који је са сузама у очима цвилио како тог дана „ђурђевак зелени, свима на раме слијеће осим мени“ јер с њим „нема звијезде Данице, моје сапутнице“, да би се на крају питао коме његова драга „сада на ђурђевак мирише, мени никад више“.1