After 1

„Prva je malo i bolela, ali ne onako kao što misliš. Kao, recimo, pčela koja te ubada ponovo i ponovo“, odgovara ona i sleže ramenima.

Samo sam se napila, a on je, eto, lep.

kao da smo povezani mnogo dublje od poznavanje sitnih podataka, ali meni to ipak nije dovoljno. Moram da znam više

Hardin je kao droga: svaki put kad uzmem makar mrvicu, žudim da uzmem još i još. On mi obuzima misli i okupira mi snove.

„Da te želim. Više nego što sam ikada želeo nekoga ili nešto tokom čitavog života.“

Bitne su samo njegove reči, i način na koji ih je izgovorio: Potrebna si mi.

Vidim da nas ljubav može naterati da radimo stvari koje inače ne bismo, na primer da postanemo opsesivni i pomalo ludi.

S njim se smejem i plačem, vičem i vrištim, ali najviše od svega sa njim se osećam živom.

Ja sam noćni leptir a on je sveća, i nimalo ne okleva da me opeče.

Tristan hranio kokicama i kako joj se on sve više dopada. Najradije bih se ispovraćala, ali znam

„Ne, nemoj se sakrivati, nemaš čega da se stidiš, Tes.“ Da li to ozbiljno misli? „Mislim, pa pogledaj se samo“, nastavlja, kao da mi je pročitao misli.

„Ti si bio s tako mnogo devojaka“, izleti mi, a on se namršti.

„Nijedna nije bila ni nalik tebi.“ Znam da se taj odgovor može shvatiti na mnogo načina, ali odlučujem da ne navaljujem.

„Da li imaš kondom?“, pitam, pokušavajući da se prisetim onog što znam o seksu.

„Kondom?“, smeje se on. „Neću da spavam s tobom“, kaže, a mene hvata panika. Je li sve ovo bila samo igra da bi me ponizio?

„Oh“, uspevam da kažem i počinjem da ustajem. On me zgrabi za ramena i nežno me gurne nazad. Sigurna sam da sam crvena kao paprika, i ne želim da budem izložena njegovom sarkastičnom pogledu.

„Kuda si pošla...“, počinje on, a onda shvati. „Oh... ne, Tes, nisam tako mislio. Samo sam hteo da kažem da ti nikad nisi radila... ništa, i zato neću da spavam s tobom.“ Za trenutak me pažljivo gleda. „Danas“, dodaje, a ja osećam da delić pritiska u mojim grudima nestaje.

„Postoje mnoge druge stvari koje želim da radim s tobom pre toga.“ On se penje na mene, ali tako da se celom težinom oslanja na ruke. Sad je u položaju kao da radi sklekove. S njegove mokre kose kapi vode padaju na moje lice i ja se trgnem.

„Ne mogu da poverujem da te još niko nije tucao“, šapuće on i premešta se da legne kraj mene kao maločas. Položi mi šaku na vrat i polako je spušta, dodirujući me samo vrhovima prstiju, između grudi, pa niz stomak, i zastaje na ivici gaćica. Mi stvarno radimo ovo, ja i Hardin. Šta će sad biti? Hoće li me boleti? Stotinu misli kovitla mi se po glavi, ali nestanu čim njegova šaka zađe u moje gaćice. Čujem ga kako naglo uvlači vazduh kroz zube, a onda prinosi usne mojima.

Njegovi prsti se malo pomere, a mene kao da udari struja.

„Da li ti prija?“, pita me, ne prekidajući poljubac.

Samo me trlja – kako je moguće da mi to tako prija? Klimam glavom, a on usporava pokrete prstiju.

„Da li je bolje nego kad sama to radiš?

Šta?

„Da li je bolje?“, ponavlja.

„Š-šta?“, uspevam da izgovorim, mada trenutno kao da nemam vlast ni nad telom ni nad glasom.

„Kad se sama diraš? Da li je isto ovako?“

Nisam sigurna šta da kažem, a pošto ga samo belo gledam on kao da se doseti. „Čekaj... ti nikad nisi radila ni to?“ Glas mu je pun iznenađenja i još nečeg... požude? Nastavlja da me ljubi, a prste i dalje pomera gore-dole. ­„Tako si spremna za mene... tako vlažna“, kaže, a ja zaječim. Zašto su te prljave reči tako seksi kad ih Hardin izgovara? Osećam blag drhtaj koji mi se polako širi čitavim telom.

„Šta? Šta je... to?“, pitam, napola ječeći. On se umesto odgovora na­smeje, ali osećam da ponovo radi to isto, i leđa mi se izvijaju. Njegova usta spuštaju se niz moj vrat, sve do grudi. Zavlači jezik pod moj grud­njak, a jednom rukom mi gladi dojku. Osećam pritisak negde u stomaku – pravo blaženstvo. Čvrsto žmurim i grizem usnu; leđa mi se ponovo podižu s trave, a noge počinju da mi drhte.

I tada se on ušunjao u moje srce.

„Ti stvarno moraš sve unapred da znaš, zar ne?“

„Pa... da, volim da...“

„Sve kontrolišeš?“

Ponašaš se kao da se ništa ne dešava, kao da se nismo svađali, kao da nisi uradio ništa. Ti stvarno nisi normalan, Hardine – u smislu psihijatrijske bolnice, lekova i tapaciranih zidova.

„Samo kažem, to što se svađamo ne znači da ne treba da budemo zajedno. Svi se svađaju.“ Nasmeši se. „Samo se mi svađamo više od normalnog sveta. Ti i ja smo veoma različiti, pa ćemo morati da naučimo kako da se ponašamo jedno prema drugom. Tada će biti lakše“, uverava me.

Ovo je moje novo omiljeno mesto: moja glava na njegovim grudima i njegova ruka na mojim leđima.

„Hej.“ I ja se njemu široko smešim, pokušavajući da prikrijem nervozu, i skupljam svoju plavu kosu u konjski rep.

„U tome i jeste problem, zar ne? Ne mogu da prestanem da te gledam.“ Čim to izgovori, ozbiljno razmišljam da li da otvorim vrata i bacim se na ulicu.

Nikad ranije nisam osećala ništa slično. Ne samo kad smo u krevetu, nego i to što ustreptim čim me pogleda, i što očajnički želim da ga vidim čak i kad sam besna na njega, a najviše zato što mi je uvek prisutan u mislima, čak i kad pokušavam da ubedim sebe da ga mrzim.
Hardin mi se uvukao pod kožu ma koliko se ja trudila da to poričem.

Strašno je žudeti za nekim i mrzeti ga u isto vreme.