Зона Замфирова

Повлачи се у самоћу, ону тако милу самоћу младим створовима који не знају шта им је, а жељни су да пате; ону самоћу око које ври живот и чује се жагор, а они, скривени у тој самоћи, уживају јер знају да их нико не зна где су. Ту се тако повуче и гледа, а не зна куд гледа; и мисли, а не зна шта мисли, само осећа. Осећа да јој је нешто мило и тужно нешто; осећа да пати, а не зна још од чега пати. А пријатна јој та самоћа, која је заклања од погледа укућана, који су јој погледи од неко доба ужасно досадни постали.

Синоћ сам ти долазија,

по азбашче пошетаја,

алов јаглак изгубија.

Ако ми га, драга, нађеш,

опери га, прати ми га

по чирака Спиридона! –

Опрала би, драго моје!

Ракли-сапун нестањује,

бистра вода преса’њује,

јаснол сунце на западу! –

Опери га, драга моја!

Твоје руке – ракли-сапун,

твоје очи – два кладенца,

твоје лице – јасно слунце!…

Зелен зекир, драго моје!

Што ми, драги, не долазиш?

„у појење нема срам ни па срамување…“

На шта су се све решили чорбаџи-Замфирови, само да би ућуткали гласове.

Кроз уста истога тога Милисава говорио је већи део грађанства, и то је остало, и такорећи стереотиписало се. И само утолико уколико је код нас „свако чудо за три дана“, само утолико се мање и ређе говорило – говорило се и тумачило само онако као у први мах.

У овој приповеци ово је први и једини дијалог двоје заљубљених. Дијалог није нимало пикантан, чак ни интересантан; а то је просто стога што је тамо, у том свету, срамота да се мушко и женско и погледају, а камоли разговарају. (А и да није тако, опет би дијалог био врло обичан, јер у таквим приликама заљубљени обично не знају шта да разговарају, или разговарају којешта.)

Онако, као и за све велике и срећне освајаче што прича историја да за њих нема више никакве дражи оно што им је, тако рећи, већ пред ногама, него да их дражи и буди у њима нову освајачку глад само оно што је још непобеђено и неосвојено, што охола чела пркоси – тако и за лепу Зону није имало дражи оно што је већ победила и залудила, него је интересовало и дражило оно што равнодушно крај ње пролази, што је не гледа и не осврће се за њом.