Knjige
Симо Матавуљ

Priče iz beogradskog života

  • Bora Isailovicje citiraoпре 2 године
    Црква је свуда где се макар двојица састану у име Христово!
  • Milica Jovanovićje citiralaпре 3 године
    Понекад догађаји који се примичу пуштају пред собом сенке које се могу и опазити и које називамо слутња, предосећање!
  • b1668655152je citiraoјуче
    мајстор Наум – педаљ старчића, удубљених очију, некако укочена погледа и спора говора.
  • b1668655152je citiraoјуче
    – Женску прилику којој глава беше модра, у распадању!... Разумете ли, леш који би могао бити од петнаест, двадесет дана, али леш коме су очи живе и показује да свет траје! На глави имађаше зеленкасту мараму, али као да беше водена, као слап воде, која је, чудом неким, крута. Од утваре ме запахну воњ трулежи. У исти мах натури ми се уверење да је то она за којом сам трчао и лудост чинио...
  • b1668655152je citiraoјуче
    – Биће мало језиво, али никаква фимистерија, него... не знам како да назовем: привиђења, халуцинације! Уосталом, ми смо о тим стварима разговарали, те знам да сте ви помало мистичар, те ћете то лако свести у категорију којој припада. Дакле, сад на ствар.
  • b1668655152je citiraoјуче
    Други пут нас увераваше да неки амерички лекар помоћу електрике седој коси повраћа првобитну боју; истим начином нестаје ћелавости – најћелавији постане космат као библијски Авесалом.
  • b1668655152je citiraoјуче
    Али у томе ретко кад бејасмо начисто, ретко кад знађасмо поуздано шта је његово истинско и трајно уверење, шта ли тренутно или притворно.
  • b1668655152je citiraoјуче
    Темељите мисли своје или из књига узете обавијао је и пропраћао је свагда иронијом; парадоксе бранио је највећом збиљом, понекад одушевљено, тако да му се на лицу огледаху таласићи емоција које га обузимаху.
  • b1668655152je citiraoјуче
    Не беху то више они утонули образи, оне очи из којих обично севаше грозничави огањ који га изнутра вечито сагореваше, него се лице испунило и малко заруменело, а кадифасте очи иронична израза, плави бркови и француска брадица доликоваху човеку од тридесет и пет-шест година.
  • b1668655152je citiraoпрекјуче
    Ломећи се по цео дан у војном вежбању, страхујући без прекида од крупних и ситних, подједнако немилостивих, старешина, не разумевајући нашто је све то и шта се управо од њега тражи, осећајући како поступно губи своју вољу и своју личност и како постаје чивија неке огромне целине, за коју га везује само страх – у младом, безазленом опанчару почеше тињати дотле непозната осећања; потајна мрзост и притворство.
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)