Knjige
Симо Матавуљ

Priče iz beogradskog života

„Listajući sveske Matavuljevih pripovedaka, meni se sve čini da, i pored prijema na koji je Matavuljevo pripovedačko delo uvek nailazilo i kod kritike i kod čitalaca, majstorstvo ovog pripovedača nije pravo ni potpuno ocenjeno ni osvetljeno…
Njegov dar da u jednoj rečenici, jednoj dobro nađenoj slici iznese presek čitavog jednog vremena, ne ostavlja ga potpuno nikad i javlja se često i u najskromnijoj pripoveci. Negde u jednoj od beogradskih pripovedaka Matavulj, prolazeći ulicama glavnog grada i služeći se samo čulom sluha, daje ovako sliku društvene strukture Beograda sa kraja XIX veka: ’Negde po gospodskim kućama drndahu klaviri, a negde čujaše se glas stoke.’
I tako duž cele lektire susrećemo slična živa mesta dobro nađenih slika koje življe osvetljavaju površine oko sebe i vode radnju pripovetke napred, i sve to bez samodopadljivog podvlačenja, bez nametljivosti i didaktike, bez zastajanja i zagledanja pred sopstvenim izrazom. Jer, Simo Matavulj je bio jedan od onih književnika stvaralaca koji od svojih izražajnih sredstava nisu nikad pravili problem ni predmet diskusije, ali koji su ih, ne govoreći mnogo o njima, predano negovali i stalno usavršavali.“
— Ivo Andrić
253 štampane stranice
Izdavač
Laguna

Utisci

    👍
    👎
    💧
    🐼
    💤
    💩
    💀
    🙈
    🔮
    💡
    🎯
    💞
    🌴
    🚀
    😄

    Kako vam se svidela knjiga?

    Prijavite se ili se registrujte

Citati

    Uroš S.je citiraoпре 2 минута
    Симо Матавуљ, одмах пошто се 1889. године настанио у Београду, почео је да пише приповетке у којима ће се позабавити двема карактеристичним и тада актуелним појавама у граду на ушћу Саве у Дунав. У причи „Нововерци“, једној од најранијих, описаће назарене, припаднике евангелистичке секте који су долазили у Београд из Аустроугарске, а у другој, „Грешном детету“, судбину деце из сеоских средина која, учећи школу у Београду, послужују по кућама боље ситуираних грађана, где се хране и станују. Већ кроз две године објавиће књигу приповедака Из београдског живота (1891), да би, почетком 20. века, штампао још две – Београдске приче (1902) и следећу, коју је насловио једноставно Живот (1904). Јован Скерлић, вероватно подстакнут и насловом Београдске приче, овако ће проценити то Матавуљево дело:

    „Само, само ове београдске приче ипак нису довољно београдске. Оне јасно кажу да г. Матавуљ, поред свега свога књижевнога талента и образовања, није успео да уђе у београдски живот и да га јасно и изразито претстави. Ако не можемо о чему другоме, ми, рођени Београђани, Београђани из Београда, можемо о томе говорити. Београд је у нама у чару првих детињских успомена: то су они стари шанчeви, обрасли у кукути и чкаљу, опале турске куће са широким и гроздастим чардаклијама, и шандудовима, нестале чесме, Чукур-чесма, Сакар-чесма, Тоскина-чесма, онај стари Београд са уским улицама и ћерамидом покривеним кућама; омирске бомбе Дорћолаца и Циганмалаца, Врачараца и Палилулаца. Чудан је, несхватљив наш Београд са свом силном мешавином раса и народности, са Немцима, Чесима, Мађарима, Јеврејима и Циганима, тако да личи на удолицу у коју се сливају људи са свих страна у борби за комад хлеба. Ко сачињава Београд, шта је то управо београдски живот? Да ли она стара грчка и цинцарска буржоазија, сада посрбљена, себична, грабљива, ћивтинска, са кућама пуним бакарнога посуђа и турских ћилима; или оно полусеоско становништво у Палилули, са својим торлачким говором, са колом које игра недељом на раскрсницама, са својим једрим девојкама и момцима убојицама; или становници Јеврејске Мале, старци, у фесовима и пругастим антеријама, са лицима и брадама као у библијских пророка, девојке црних и пламених очију, које брзо вену као прерано процветало цвеће; или чисто српско становништво, млада буржоазија, мала трговина, занатлије, чиновници, скоро досељени из унутрашњости Србије, који су донели особене типове и обичаје својих крајева; оних десетак хиљада Старосрбијанаца и Македонаца, који чувају своје одело, имају своје каване, и еснафе; пречани, који се као оаза држе са својим развученим говором и ситним претензијама на ’ноблес’. (...) Ко ће нам рећи шта је Београд, Београд у хаотичном стању распадања, Београд где се сукобило неколико векова, неколико народности, неколико раса, неколико цивилизација, Београд пометен, избивен из колосека, безбојан? Све нам то још нико није казао, и ми осећамо да Београд, у чији је оквир г. Матавуљ метнуо своје приче, није наш Београд где смо сунца угледали.“
    Uroš S.je citiraoпре 3 минута
    Стеван Сремац, са више приповедака из живота српске престонице, Бранислав Нушић, који ће, поред бројних дела намењених сцени са темама из београдског живота, написати неколико књига приповедака и козерија, као и једну књигу мемоарских записа под насловом Из полупрошлости – белешке, цртице, сећања, са успоменама на догађаје у Београду и Србији 19. века, затим Драгослав Ненадић, аутор драмског триптихона Под жрвњем, који садржи једночинке Весели дом, На прелому и Пред новим животом (1908), и једне драмске слике из београдског живота, Срећковићи (1908), док је Милутин Ускоковић, поред осталог, писац кратких прича Под животом (1905), збирке приповедака Кад руже цветају (1912) и два романа – Дошљаци (1910) и Чедомир Илић (1914), у којима се описују углавном несрећне судбине младих људи – дошљака у Београд.
    Uroš S.je citiraoпре 5 минута
    Из београдског живота (1891) и Београдске приче (1902), док је трећу насловио једноставно Живот (1904), мада приповедака, новела и цртица са темама из живота у српској престоници има и ван његових објављених збирки.

Na policama za knjige

    Laguna
    Laguna
    • 963
    • 4K
    Vladan Radojicic
    Романи
    • 695
    • 15
    Marko Vukovic
    nove knjige
    • 121
    ZoranaLucic
    Domaci pisci
    • 47
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)