Ćilibarski durbin

Zatim daimon poče tiho da zavija, ali brzo ućuta kada je stražar video da je telo koje su nosili anđeo, ranjen; niskog reda i male moći, ali ipak anđeo.

treba da bude i Severni pol se ponovo smrzne, bićemo živi da se vratimo i ponovo ga zaposednemo. Da smo ostali tamo, pomrli bismo od gladi. Spremite se za neobičnosti i novi način života, medvedi moji.“

Jednog dana, parobrod nije mogao dalje da plovi jer je reka postala preuska i preplitka. Kapetan je zaustavio brod u dolini koja bi normalno bila obrasla travom i planinskim cvećem, a reka krivudala po šljunčanom dnu; ali dolina je sada postala jezero, a kapetan je uporno tvrdio da se ne usuđuje da krene dalje jer odatle voda nije dublja od kobilice, čak ni uz bogati priliv sa severa.

Pristali su uz ivicu doline, gde je gomila kamenja tvorila neku vrstu doka, i iskrcali se.

„Gde smo sada?“, upita Vil kapetana, koji je slabo govorio engleski.

Kapetan odnekud izvuče otrcanu kartu i pokaza lulom govoreći: „Ova dolina ovde, mi sada. Uzmeš, ideš.“

„Mnogo hvala“, reče Vil; pitao se da li je trebalo da ponudi da plati, ali kapetan se okrenuo da nadgleda istovar.

Uskoro su tridesetak medveda i njihovi oklopi bili na obali. Kapetan viknu naređenje i brod poče nespretno da okreće protiv struje; zagazio je sredinu reke i glasno pustio sirenu, čiji je zvuk dugo odjekivao dolinom.

Vil sede na kamen

DUGO

VREMENA

BIO SAM

NAPOLA

ZALJUBLJEN U

OSLOBAĐAJUĆU

SMRT...

Džon Kits