Lovac na zmajeve

„Ka­da ubi­ješ čo­ve­ka, kra­deš ži­vot“, re­kao je Ba­ba. „Kra­deš pra­vo nje­go­ve že­ne na mu­ža, oti­maš nje­go­voj de­ci oca. Ka­da sla­žeš, kra­deš ne­či­je pra­vo na isti­nu. Ka­da va­raš, kra­deš pra­vo na prav­du. Shva­taš?“

„De­ca ni­su bo­jan­ke. Ne mo­žeš da ih is­pu­niš svo­jim omi­lje­nim bo­ja­ma.“

To je bi­lo dav­no, ali lju­di gre­še ka­da ka­žu da pro­šlost mo­že da se po­ko­pa.

Av­ga­ni­sta­nu ima mno­go de­ce, ali ma­lo de­tinj­stva.

Ali kra­đa je je­di­ni neo­pro­stiv greh, za­jed­nič­ki ime­ni­lac svih gre­ha. Ka­da ubi­ješ čo­ve­ka, kra­deš ži­vot. Kra­deš pra­vo nje­go­ve že­ne na mu­ža, oti­maš nje­go­voj de­ci oca. Ka­da sla­žeš, kra­deš ne­či­je pra­vo na isti­nu. Ka­da va­raš, kra­deš pra­vo na prav­du.

I ja ve­ru­jem da je to istin­sko is­ku­plje­nje, ka­da nas ose­ćaj kri­vi­ce vo­di ka do­bro­ti.

Za­ni­mlji­vo je da ni ja ni­ka­da ni­sam sma­trao Ha­sa­na za svog dru­ga. Bar ne u onom uobi­ča­je­nom smi­slu te re­či. Ni­je bit­no što smo uči­li je­dan dru­go­ga ka­ko se vo­zi bi­cikl bez ru­ku, i ka­ko se od kar­ton­ske ku­ti­je pra­vi pot­pu­no funk­ci­o­na­lan fo­to­a­pa­rat. Ni­je bit­no što smo či­ta­ve zi­me pro­vo­di­li pu­šta­ju­ći zma­je­ve, lo­ve­ći zma­je­ve. Ni­je bit­no što je za me­ne li­ce Av­ga­ni­sta­na li­ce de­ča­ka su­ve gra­đe, obri­ja­ne gla­ve, ni­sko usa­đe­nih uši­ju, de­ča­ka s li­cem ki­ne­ske lut­ke, ve­či­to oza­re­nog osme­hom sa zeč­jom usnom.

Ni­šta od to­ga ni­je bit­no. Za­to što se pro­tiv isto­ri­je ne mo­že. Kao ni pro­tiv re­li­gi­je. Ka­da se cr­ta pod­vu­če, ja sam bio Pa­štun a on Ha­za­ra, ja su­nit a on ši­it, i to ni­ka­da i ni­šta ne­će pro­me­ni­ti. Ni­šta.

A ipak, bi­li smo de­ca ko­ja su za­jed­no na­u­či­la da pu­ze, i ni­ka­kva isto­ri­ja, na­rod­nost, dru­štvo ni­ti re­li­gi­ja ni to ne­će pro­me­ni­ti.

li bo­lje je ka­da bo­li isti­na ne­ko ka­da ute­hu pru­ža laž.“

I iz­ne­na­da mi Ha­sa­nov glas šap­nu u mi­sli­ma: Za te­be, ako tre­ba i hi­lja­du pu­ta.

’Pu­stinj­ski ko­rov ži­vi da­lje, ali pro­leć­ni cvet cve­ta pa ve­ne.’