Černobiljska molitva

A pritom, uspomene su tanana stvar, efemerna, nisu to precizna znanja, već čovekova dosetka o samom sebi. To još uvek nije znanje, samo osećanje.

Kada govorimo o prošlosti, ili o budućnosti, mi u te reči unosimo predstavu o vremenu, ali Černobilj je, pre svega, katastrofa vremena.

Čovek je izmislio tehniku za koju još uvek nije spreman. Nije joj dorastao.

„Nemoj da rušiš mravinjak, to je dobra forma tuđeg života“

sam Rus, sa teritorije Brjanska. Kod nas, razumete, sedi starac na pragu, kuća mu se nakrivila, uskoro će da padne, a on filozofira, preuređuje svet. U svakoj fabričkoj pušionici naći će se bar jedan Aristotel. U pivnici. A mi, filozofiramo podno samog reaktora…

„zašto vam niko ne veruje? Vi sami sebe obmanjujete.“

Tu sam diskutovao s jednim… Dokazivao mi je da je to povezano s tim što je kod nas vrlo niska cena života. Azijski fatalizam. Čovek koji se žrtvuje ne doživljava sebe kao jedinstvenu, neponovljivu ličnost, koje više nikada neće biti. Tuga za ulogom. Ranije je bio čovek bez teksta, statista. Nije imao siže, bio je samo pozadina. A onda je postao glavna ličnost. Tuga za smislom. Šta je ta naša propaganda? Naša ideologija? Nude vam da umrete da biste dobili smisao. Uzdižu vas. Daju vam ulogu! Velika je cena smrti, zato što je iza smrti – večnost.

Naš narod je ionako uvek živeo u strahu – revolucija, rat. Onaj krvavi vampir… Đavo! Staljin… Sada… Černobilj… A onda se čudimo, zašto su nam ljudi takvi? Zašto nisu slobodni? Zašto se plaše slobode? Navikli su da žive pod carem. Pod baćuškom-carem. On može da se zove generalni sekretar ili predsednik, kakva je razlika. Nikakva.

Mešavina zatvora i dečjeg vrtića – eto šta je socijalizam. Sovjetski socijalizam. Čovek daje državi dušu, savest, srce, a u zamenu dobija sledovanje. A tu već, kako je ko imao sreće – neko je imao veliko sledovanje, a neko malo. Jedno je, u oba slučaja, isto – sledovanje se daje u zamenu za dušu.

Osamdeset i deveta godina… Dvadeset i šestog aprila – treća godišnjica. Prošlo je tri godine posle katastrofe… Evakuisani su ljudi iz zone od trideset kilometara, ali više od dva miliona Belorusa ostalo je da živi u kontaminiranim mestima. Na njih su zaboravili. Beloruska opozicija je najavila za taj dan demonstracije, ali vlast je odgovorila radnom akcijom. Grad su okitili crvenim zastavama, izvukli pokretne kioske s robom koja je u to vreme bila deficitarna: dimljena kobasica, čokoladne bombone, konzerve s nes-kafom. Mnogo milicijskih kola. Momci su radili u civilu… Slikali su… Ali… Novi znak