Černobiljska molitva

A pritom, uspomene su tanana stvar, efemerna, nisu to precizna znanja, već čovekova dosetka o samom sebi. To još uvek nije znanje, samo osećanje.

Kada govorimo o prošlosti, ili o budućnosti, mi u te reči unosimo predstavu o vremenu, ali Černobilj je, pre svega, katastrofa vremena.

Čovek je izmislio tehniku za koju još uvek nije spreman. Nije joj dorastao.

„Nemoj da rušiš mravinjak, to je dobra forma tuđeg života“

Naš narod neprestano ima osećaj da ga neko vara. Na svim etapama velikog puta. S jedne strane – nihilizam, poricanje, a s druge – fatalizam.

Neizmerna vlast jednog čoveka nad drugim. To više nije prevara, to je rat protiv nevinih…

Njihov broj je jednak broju trista pedeset bombi bačenih na Hirošimu. Trebalo je govoriti o fizici. A govorilo se o neprijateljima.

Nisu mislili na čoveka, on je za njih pesak, đubrivo istorije.

Mi smo metafizičari… Ne živimo na zemlji, već u mašti, u razgovorima. U rečima… Treba nešto da dodamo običnom životu kako bismo ga shvatili.

Kod nas, razumete, sedi starac na pragu, kuća mu se nakrivila, uskoro će da padne, a on filozofira, preuređuje svet. U svakoj fabričkoj pušionici naći će se bar jedan Aristotel.

Naši političari nisu kadri da misle o vrednosti života, ali to nije sposoban ni običan čovek.

Voleo sam fiziku i mislio: neću se baviti ničim drugim osim fizike, a sada bih hteo da pišem. Na primer, o tome da čovek nije podoban za nauku, topao čovek joj smeta. Mali čovek, sa svojim malim problemima.

Ja sada verujem… U šta verujem? Da je trodimenzionalni svet već tesan za čoveka… Zašto sada postoji takvo interesovanje za drugu realnost? Za druga znanja… Čovek se odvaja od zemlje… On operiše drugim kategorijama vremena, ne samo zemljom, već raznim drugim svetovima.

Nema ljudi, i vreme drugačije protiče… Dan je dugačak, kao u detinjstvu…

Bulgakov u Životu gospodina De Molijera: „Čitav život sam grešila. Bila sam glumica.“ Svest o grehovnosti umetnosti. Njenoj nemoralnoj prirodi. Zavirivanje u tuđe živote. Ona je kao krvna plazma obolelog od zarazne bolesti, može da posluži kao vakcina. Černobilj – to je tema Dostojevskog. Pokušaj opravdanja čoveka. A možda je sve vrlo prosto: uđeš u svet na vrhovima prstiju i zaustaviš se na pragu?!

Sada su svi počeli da govore o Bogu. O Bogu i o tržištu, istovremeno. Zašto ga nisu tražili u GULAG-u, u zatvorskim ćelijama trideset i sedme, na partijskim sastancima četrdeset i osme, kada su proganjali zbog kosmopolitizma, za vreme Hruščova, kada su rušili crkve? Savremeni podtekst ruskog bogotražiteljstva lukav je i lažljiv. Bombarduju mirna naselja u Čečeniji, uništavaju mali gordi narod… A u crkvama stoje sa svećama…

Narod voli stihiju, svoju volju. Uvek je maštao više o slobodnoj volji nego o slobodi.

Njihova svest je funkcionisala između ta dva procepa, u dva doba – kamenom i nuklearnom.

Ispostavilo se da je čovek gori nego što sam mislila. I ja, isto… I ja sam gora…

„Nemoj da rušiš mravinjak, to je dobra forma tuđeg života“