Američka pastorala

Da, usamljeni smo, duboko usamljeni, ali uvek nas negde čeka još jedan, dublji sloj usamljenosti. I ništa nas ne može osloboditi tog osećanja. Ne, ne bi trebalo da nas usamljenost iznenađuje, koliko god zaprepašćujuće takvo iskustvo može biti.

To je američka pastorala par excellence, koja traje dvadeset četiri sata.

Svesna si toga? Veruj mi, ja i te kako dobro znam šta znači čitati novine i nervirati se. Otac Koglin, kurvin sin. Heroj Čarls Lindberg – simpatizer nacista i Hitlera, a takozvani američki junak. Gospodin Džerald L. K. Smit. Veliki senator Bibo. Naravno da imamo đubradi u ovoj zemlji, domaće gajene, pregršt. Niko to ne poriče. Gospodin Rankin. Gospodin Dijes. Gospodin Dijes i njegov odbor. Gospodin Parnel Tomas iz Nju Džerzija. U američkom Kongresu sede izolacionistički licemerni praznoglavi gadovi, prevaranti kojima je mesto u zatvoru

pravi američki marinac, prava američka faca s prelepom nejevrejkom pod rukom? Žudeo si da kao i svi drugi pripadaš Sjedinjenim Američkim Državama? Pa, veliki dečko, sad i pripadaš – zahvaljujući tvojoj ćerki. Stvarnost ove zemlje sada ti je pred nosom. Uz pomoć tvoje ćerke u govnima si do guše, u pravim američkim govnima! U američkom haosu! Proklet bio, Simure, proklet bio ako si ti otac koji voli svoju ćerku

Priznaj da je ona čudovište, Simure. Čak i čudovište mora imati poreklo, čak i čudovište mora imati roditelje. Ali roditelji ne moraju imati čudovište

Mora da su bili van sebe od sreće, oduševljeni zato što su uništili njegovu mezimicu i razorili njegov privilegovani život, da bi ga na kraju doveli do istine koju je delio sa svakim vijetnamskim muškarcem, ženom, detetom i bebom, sa svakim crncem u Americi, sa svakim čovekom kog su sjebali kapitalisti i njihova nezasita pohlepa, u celom svetu. To nešto poremećeno, izveštačeno, jeste američka istorija! Američko carstvo! To je banka Čejs Menhetn i preduzeća Dženeral motors, Standard oil i Njuarška devojačka kožna galanterija! Dobro došao u naš klub, kapitalistički gade! Dobro došao u klub ljudi koje je sjebala Amerika!

Eto, dogodilo se čudo! Savladala je svoje mucanje samo da bi otkrila, u svim tim erupcijama koje proizvodi njena eksplozivna narav, ovu poremećenu kvazijasnoću i mir. Kakva slatka osveta: „To si hteo, tata? Tražili ste, gledajte!“

Svi ti javni ispadi. Gubitak srama. Nemoć vlasti. Pomahnitala deca koja zastrašuju sve oko sebe. Odrasli koji ne umeju da izađu na kraj s tim, ne znaju šta da rade. Da li je to foliranje? Da li je revolucija uopšte stvarna? Da li je to samo igra? Igra policajaca i lopova? Šta se to ovde događa? Deca su okrenula celu zemlju naopačke i onda su i odrasli poludeli.

Boriš se protiv sopstvene površnosti, sopstvene plitkosti, pokušavaš da priđeš ljudima bez nerealnih očekivanja, bez previše nade ili predrasuda ili arogancije, da ne budeš kao tenk – da nemaš top, pušku, oklop debeo petnaest centimetara – prilaziš im bezazleno, na svojih deset nožnih prstiju umesto na tenkovskim gusenicama koje riju tlo, pristupaš im otvorenog uma, kao sebi jednakima, čovek pred čovekom, kako smo govorili, pa ipak uvek nekako uspeš da ih pogrešno protumačiš.

Živeti znači shvatati ljude pogrešno, shvatati ih pogrešno i pogrešno i pogrešno, a onda, nakon pažljivog razmatranja, ponovo ih shvatati pogrešno