Američka pastorala

Da li su i mozgovi drugih ljudi tako nepronicljivi kao njegov? Zar on jedini nije u stanju da prozre tuđe namere? Da li i drugi kao on samo klize kroz život – gore i dole, gore i dole, sto puta dnevno se kreću od pametnog do dovoljno pametnog, od glupog – kao što su svi – do najglupljeg skota na svetu? Da li ga je sopstvena glupost unakazila, prost sin prostog oca, ili je život jednostavno samo jedna velika obmana koju su prozreli svi osim njega?

s tom činjenicom kad ga neko prevari. No zaprepašćivalo ga je to što su ljudi u stanju da beže od sopstvenog bića, da beže od svega onoga što jesu, i što se, pošto su iscedili i poslednju kap svoje ličnosti, pretvaraju u osobe kakve su nekad sažaljevali.

Jednostavno nikad nije toliko jednostavno.

Nema većih obmana od nostalgičnih sećanja starca,

Bio je drag, jednostavan, odgovoran čovek. Nije imao smisla za humor. Nije bio strasna osoba. Samo dobra duša, čija je sudbina bila da ga sjebu neke obične gluposti. U izvesnom smislu bio je jednostavan i konvencionalan. Čovek bez pogrešnih vrednosti i to je sve. Stvoren da bude tup, stvoren za konvencije, i tako dalje. Za običan pristojan život kakav svako želi i to je to. Za društvene norme i ništa više. Benigan. Ali zapravo je pokušavao da preživi, da zaštiti svoju trupu. Nastojao je da se probije bez gubitaka. Na kraju je za njega to bio rat. Bilo je u njemu nečeg plemenitog. U njegovom životu bilo je teških odricanja. Našao se u ratu, koji nije on započeo, i borio se da zadrži stvari pod kontrolom, i pao je. Možda je to banalno i konvencionalno, možda i nije. Ljudi bi mogli da steknu takav utisak. Ne želim da ga osuđujem. Moj brat je bio nešto najbolje što si mogao naći u ovoj zemlji.“

što je uvek želela da zna što više o svemu činilo ga je ponosnim na nju još otkad je bila mala, ali da li je želeo da ona bude baš toliko zainteresovana za nešto ovakvo?
Da li je greh oduzeti sebi život? Kako drugi ljudi mogu samo da stoje i posmatraju? Zašto ga ne zaustave? Zašto ne ugase vatru? Oni stoje pored i dozvoljavaju da se sve to snima. Oni žele da se to snima. Gde je njihov moral? A šta je s moralom televizijske ekipe koja to snima?…

Ali za nju je sve to bilo povezano samo s krajnostima za kojima plemeniti ljudi moraju da posegnu u svetu u kome velika većina ne poseduje ni trunku savesti.

Šta su mogli da joj kažu? Kakav su odgovor mogli da joj daju? Da, neki ljudi imaju savest, mnogi ljudi imaju savest, ali, nažalost, ima ljudi koji nemaju savest, to je tačno. Ti si srećna, Meri, zato što imaš tako razvijenu savest. Zadivljujuće je da neko tvojih godina ima takvu savest. Ponosni smo što naša ćerka ima savest, što joj je toliko stalo do dobrobiti drugih ljudi, što je u stanju da saoseća s tuđom patnjom…

Naša propast je bila to što se ne možemo takmičiti s postrojenjima u inostranstvu. A mi smo je ubrzali jer nismo donosili dobre odluke. Ali ni to nas ne bi spaslo. Jedino što je moglo da nas izvuče – a ja nisam za to, jer ne verujem da se svetska trgovina može kontrolisati, i ne mislim da to uopšte treba pokušavati – ali jedino što nas je moglo izvući jeste postavljanje trgovačkih zabrana, podizanje carine s pet na trideset, četrdeset posto…“

Njene gaćice pastelne boje. A ispod udubljenja na leđima, njena dečja guza, zadnjica koja prkosi gravitaciji i kao da pripada gornjem a ne donjem telu Merinog tela. Bez sala. Bez grama sala. I rascep, koji kao da je precizno izdubljen – taj predivni iskošeni čvor koji će se rascvetati spolja, razviti se s vremenom u žensku pičku uvijenu poput origamija.