10% čovek

Kao pojedinci i kao društvo, prešli smo iz oskudice u obilje, iz tradicionalnog u progresivni način života, iz lišenosti luksuza u zasipanje luksuzom sa svih strana, iz loše zdravstvene nege u izvrsno medicinsko staranje o našem zdravlju, iz začetka farmaceutske industrije u njen puni procvat, iz provincijskog u globalizovani život, iz krpljenja i snalaženja u stalno kupovanje novog, a iz čednosti u neobuzdanost.

Naš želudac je mali i jednostavan, treba samo promešati hranu u njemu, dodati enzime za varenje i malo kiseline da pobije neželjene bubice; ali kad hrana produži put kroz tanko crevo, razlaganje pod dejstvom enzima se nastavlja, a hranljivi sastojci apsorbuju se u krv preko čitavog ćilima prstolikih izraštaja koji, sveukupno, daju unutrašnjosti tankog creva površinu ravnu teniskom terenu, i konačno stiže do slepe uličice, otprilike pre kao teniska loptica nego tenisko igralište, koja se nalazi na početku debelog creva. Ova kesica, u donjem desnom uglu vašeg trupa, naziva se slepo crevo i u njemu je središte mikrobne zajednice u ljudskom telu.

Priznajući važnost mikroflore po ljudsko zdravlje, moramo takođe da prihvatimo činjenicu da lečenje antibioticima ponekad može da napravi više štete nego koristi. Čak i kada se antibioticima uspešno izleči infekcija, oni mogu pritom da nanesu štetu koja bi pod idealnim okolnostima bila isključena. Problem otpornosti na antibiotike već je dovoljno opravdan razlog da smanjimo upotrebu antibiotika.

Pred kraj pete decenije XX veka američki naučnici slučajno su otkrili da antibiotici povećavaju rast pilića i do pedeset posto. Vremena su bila teška, sve brojnije gradsko stanovništvo u Americi sito sve skupljeg života. Pojavljivalo se osećanje da je lišavanje trajalo već dovoljno dugo, a jeftinije meso popelo se visoko na listi posleratnih želja. Delovanje antibiotika na piliće izgledalo je kao istinsko čudo, a odgajivači su radosno trljali ruke kada su otkrili da na svakodnevnu malu dozu leka goveda, svinje, ovce i ćurke reaguju svi odreda isto – ogromnim povećanjem rasta.

gojaznost nije uvek bolest proistekla iz načina života, uzrokovana prejedanjem i nekretanjem, nego je često posledica difunkcionalnog skladištenja energije u organizmu.

Godine 1999. u Njujorku je u svojoj devedeset prvoj godini života preminula bivša bolničarka En Miler, pošto je poživela pedeset sedam godina duže nego što je trebalo. Kada su joj bile trideset tri godine, 1942, Milerova je imala pobačaj, posle koga je dobila streptokoknu infekciju i dospela na granicu smrti u bolničkoj postelji u Konektikatu. Kako joj se temperatura približavala četrdeset drugom podeoku termometra, njen lekar je zatražio od njene porodice dozvolu da preduzme drastične mere ne bi li joj spasao život.

Nameravao je, naime, da isproba jedan novi lek, koji nikad još nije bio dat pacijentu, a za koji je čuo da ga je napravila izvesna farmaceutska firma iz Nju Džerzija. Lek se zvao penicilin. Milerova je ležala u bunilu već pun mesec dana kada joj je 14. marta u pola četiri posle podne ubrizgana količina od jedne kašike leka – polovina od ukupne zalihe koja je u tom trenutku postojala u svetu. Oko pola osam groznica je popustila i stanje se stabilizovalo. Nekoliko dana kasnije pacijentkinja se potpuno oporavila. En Miler je bila prva u istoriji kojoj su antibiotici spasli život.

Naš mozak prolazi kroz zgusnut period razvoja u prve dve-tri godine života. Kad se rodimo, svako od nas ima gotovo punu svoju meru od oko sto milijardi moždanih nervnih ćelija – neurona – ali one su samo sirova građa, kao gomila nabacanih dasaka. Da bi se izgradilo bilo šta smisleno, neophodan je brižljiv stolarski rad uz pomoć sinapsi, spojeva koji povezuju neurone.

Ako miševima u hrani istovremeno dajemo mnogo masti i mnogo vlakana, oni mogu da se izbore protiv gojaznosti koju uzrokuje hrana“

oligofruktozu (ili frukto-oligosaharid), vrstu vlakana koja se nalazi u bananama, luku i šparglama.

Naše salo može da se nataloži skladištenjem bilo koje vrste hranljivih sastojaka – proteina isto kao i ugljenih hidrata ili masti.

Mi ne živimo sami. Svako od nas je superorganizam, kolektiv vrsta koje žive jedna uz drugu i sarađuju da bi omogućile funkcionisanje tela od koga nam svima zavisi opstanak

Zanimljivo je ipak zapaziti, zbog toga što su dijete zasnovane na smanjenom unosu ugljenih hidrata čuvene po brzom gubitku kilograma, da ih dijete sa malim unosom masti posle nekog vremena sustignu, a ponekad i prestignu što se tiče ukupnog rezultata.

one na dijeti s malo ugljenih hidrata dovoljno je bilo dva posto kilograma manje da bi se osetio uticaj na proporcionalni odnos mikroba,

hrane koju unesemo razlažu enzimi za koje šifru nosi naš vlastiti genom, da bi zatim bila apsorbovana u tankom crevu, ali posle toga i dalje preostaju mnogi molekuli hrane, uglavnom „neprobavljivi“. Ti molekuli prelaze u debelo crevo, gde ih dočeka brojna gladna družina mikroba, spremna da ih razloži enzimima koje sama luči. Dok se hrani ovim preostacima, mikroflora odbacuje novi paket preostataka i ti molekuli, zajedno s onom vodom o kojoj smo učili u školi, bivaju takođe apsorbovani u krv.

ovoj dugoj tankoj cevi što vodi od želuca, koji služi kao seckalica i mutilica za hranu, dešava se sve bitno što se tiče „ljudske“ probave. Enzimi upumpani iz želuca, gušterače i samog tankog creva razlažu krupne molekule hrane u sitnije, koji mogu da prođu između ćelija crevnog omotača u

Alkohol udara mikrobe na tako dubokom nivou da na njega, izgleda, ne uspevaju da razviju otpornost

Mišići koji bi trebalo automatski da slede instrukcije mozga dobijaju višestruko naređenje i umesto glatkih, odlučnih postupaka reaguju parkinsonskim drhtanjem.

Postoje pravila o davanju antibiotika životinjama pre nego što će biti zaklane da bi dospele na vašu trpezu, ali nema pravila o sadržaju medikamenata u stajskom gnojivu kojim se đubri obradiva zemlja. Sasvim je moguće da u vašem obroku od mesa i dve vrste priloga od povrća povrće nosi nakupljene poljoprivredne antibiotike dok je meso čisto.

amo kod onih koji su primali jednu konkretnu kombinaciju antibiotika – vankomicin i gentamicin.

Cevčica koja povezuje uvo s grlom – ona koja pucne kad se menja visinski pritisak – kod beba je položena gotovo potpuno vodoravno, dok kasnije postaje malo nakošena.