10% čovek

Kao pojedinci i kao društvo, prešli smo iz oskudice u obilje, iz tradicionalnog u progresivni način života, iz lišenosti luksuza u zasipanje luksuzom sa svih strana, iz loše zdravstvene nege u izvrsno medicinsko staranje o našem zdravlju, iz začetka farmaceutske industrije u njen puni procvat, iz provincijskog u globalizovani život, iz krpljenja i snalaženja u stalno kupovanje novog, a iz čednosti u neobuzdanost.

Odgovori su odraz promena u svetu u kome živimo, nastalih zahvaljujući bogatstvu i domišljatosti razvijenog sveta, u kome antibioticima lečimo sve, od najbezazlenijih prehlada do najgorih infekcija koje nam ugrožavaju život, u kome se gajenje životinja za našu ishranu takođe oslanja na antibiotike da bi se životinje brže i više tovile i da bi ogroman broj genetski sličnih grla mogao da se zbije u mali prostor a da se ne porazboleva, gde naša ishrana sadrži najmanji nivo vlakana u čitavoj istoriji ljudskog roda, gde se toliko naše dece ne rađa, nego hirurškim putem odstranjuje iz našeg tela i gde su hiljade i hiljade godina dojenja majčinim mlekom odbačene zarad veštačke bebi-hrane koja se daje na cuclu.

Insulin je hormon koji ćelijama organizma nalaže da skladište glukozu iz krvi kao masnoću kada nije neposredno potrebna za pretvaranje u energiju. Prema glukozi koja pritiče iz hrane luči se i odgovarajuća količina insulina da se glukoza u krvi ne bi popela do opasnog nivoa, ali ako je nivo insulina u krvi stalno visok, organizam počinje da zanemaruje njegov zahtev za skladištenjem glukoze. Ovo se naziva otpornost na insulin, i opasno je. Trideset do četrdeset posto ljudi koji pate od viška težine ima dijabetes tipa dva. Osamdeset posto njih umreće od bolesnog srca

za koji vi verovatno nikad niste ni čuli: metabolički sindrom. Ovaj sindrom obuhvata opasan skup poremećaja: ne samo gojaznost nego i dijabetes tipa 2, povišen krvni pritisak i visok holesterol.

osnovu ovoga moglo bi se zaključiti da termička priprema hrane nije samo kulturološki izum da bi se poboljšao ukus hrane nego takav kome se naša vrsta prilagodila fiziološki, te smo sad primorani da tim putem i nastavimo

Mlevenje i ceđenje hrane takođe utiče na sadržaj vlakana. Dok stotinu grama celog zrna pšenice sadrži dvanaest grama vlakana, ista ta količina sitnog integralnog pšeničnog brašna sadrži svega tri grama – istu količinu kao i belo brašno. Dvesta pedeset mililitara izblendiranog voća sadrži možda dva ili tri grama vlakana, ali da je isto to voće pojedeno celo, u njemu bi se nalazilo šest ili sedam grama. U bočici od dvesta mililitara soka od pomorandže nalaziće se možda jedan i po gram vlakana, dok četiri pomorandže koje su isceđene da bi se ta količina soka dobila sadrže, s košticama, osam puta više – dvanaest grama

Kakvim se poslom ugljeni hidrati bave u vašem telu u velikoj meri zavisi od toga kakve tačno molekule sadrže. Vrsta molekula ne utiče samo na količinu kalorija koju ćete apsorbovati nego i na vrstu mikroba koje ćete podržati, a preko njih i na regulaciju vašeg apetita, količinu energije koja će biti pohranjena, propustljivost creva, brzinu kojom će se iskorišćavati pohranjena energija i stepen zapaljenja u vašim ćelijama. Kad je reč o ugljenim hidratima, ističe Rejčel Karmodi, „zaista je važno da li se apsorbuju u tankom crevu ili u debelom pošto su pretvoreni u kratkolančane masne kiseline, a to ne piše na etiketama o hranljivoj vrednosti namirnica“.

Ako s vremenom menjate unos vlakana, po svemu sudeći, takođe će se pokazati posledice po vašu težinu. Kod dvesta pedeset Amerikanki praćeni su dvadeset meseci težina i unos vlakana i otkriveno je da su za svaki dodatni gram vlakana na hiljadu kalorija gubile četvrt kilograma. Na prvi pogled ovo ne deluje posebno mnogo, ali žene koje su uz tipičnu ishranu od dve hiljade kalorija dnevno povećale unos vlakana za osam grama na hiljadu kalorija smršale su dva kilograma. Prevedeno na jezik namirnica, to znači da svojoj ishrani treba svakog dana da dodate pola šoljice pšeničnih mekinja i pola šoljice kuvanog graška

Ovaj zanimljivi rezultat pokazuje nam da je receptor 43 spregnut s G proteinom tu da bi obezbedio komunikacijsku putanju između mikroba i imunskog sistema. Ključevima u vidu kratkolančanih masnih kiselina naši mikrobi ljubitelji vlakana stiču pristup imunskim ćelijama da bi im dojavili da ne prelaze u napad. Receptor 43 ne nalazi se samo na ćelijama imunskog sistema nego i na masnim ćelijama. Kada tu bude otključan kratkolančanom masnom kiselinom, on primorava ove ćelije da se dele umesto da rastu, što će reći da energiju skladište na zdrav način. Osim toga, otključani receptor izaziva lučenje leptina, hormona sitosti. Eto objašnjenja za to što se osećate siti kada u hrani unosite dosta vlakana.

Jesti masnu hranu možda i nije tako loše, pod uslovom da unesemo i dovoljno vlakana koja će zaštiti crevni omotač od delovanja masti. Ako vlakna pospešuju razmnožavanje mikroba koji jačaju odbranu crevnog zida, lipopolisaharid neće moći da uđe u krv, imunski sistem može da ostane spokojan, a masne ćelije mogu da postaju brojnije umesto da se prepunjavaju masnim sadržajem

Možemo s pravom da tvrdimo kako visok unos masti bez istovremenog visokog unosa vlakana ima pogubno delovanje na crevni omotač. Znamo da su naši preci u hrani unosili vrlo veliku količinu neprobavljivih ugljenih hidrata i da su svakodnevno jeli oko stotinu grama vlakana, desetak puta više nego mi danas.“

Arabinoksilan čini vrlo veliki deo vlakana u celom zrnu žitarica, između ostalih pšenice i raži. Kod miševa koji su u hrani s visokim sadržajem masti dobijali i arabinoksilan pokazale su se iste koristi po njihovo zdravstveno stanje kao i kod onih kojima je davana oligofruktoza.

Znajući da su bifidobakterijama vlakna omiljena hrana, Kani se upitao da li bi dodavanjem vlakana u hranu s visokim sadržajem masti mogao da poveća kod miševa broj bifidobakterija i možda čak zaustavi debljanje. Pokušao je da u hranu doda oligofruktozu (ili frukto-oligosaharid), vrstu vlakana koja se nalazi u bananama, luku i šparglama. Postigao je važnu promenu: broj bifidobakterija je porastao.

dobiju antibiotike u prvih šest meseci života veća

Pacijenti koji se žale na nadimanje i osećaju da su se prejeli čim počnu da jedu imaju viši nivo cijanobakterija (Cyanobacteria), dok oni koji trpe bolove imaju veću količinu proteobakterija (Proteobacteria).

Bez obzira na gene koji u ovome učestvuju, genetika nipošto ne može u potpunosti da objasni epidemiju gojaznosti, jer smo pre šezdeset godina gotovo svi mi bili vitki uprkos tome što smo i tada uglavnom imali iste varijante gena kao i danas.

Velika količina prikupljenih podataka, od poređenja ukupnog nacionalnog proizvoda pa do kontrasta između socioekonomskih grupa na jednom istom prostoru, ukazuje na povezanost između hroničnih oboljenja i imućnosti.

na svaki kvadratni centimetar kože imate dva kvadratna metra creva

Oko šezdeset posto tkiva koja čine imunski sistem raspoređeno je oko creva, posebno oko poslednjeg dela tankog creva i dalje oko slepog creva i crvuljka.