10% čovek

Kao pojedinci i kao društvo, prešli smo iz oskudice u obilje, iz tradicionalnog u progresivni način života, iz lišenosti luksuza u zasipanje luksuzom sa svih strana, iz loše zdravstvene nege u izvrsno medicinsko staranje o našem zdravlju, iz začetka farmaceutske industrije u njen puni procvat, iz provincijskog u globalizovani život, iz krpljenja i snalaženja u stalno kupovanje novog, a iz čednosti u neobuzdanost.

Naš želudac je mali i jednostavan, treba samo promešati hranu u njemu, dodati enzime za varenje i malo kiseline da pobije neželjene bubice; ali kad hrana produži put kroz tanko crevo, razlaganje pod dejstvom enzima se nastavlja, a hranljivi sastojci apsorbuju se u krv preko čitavog ćilima prstolikih izraštaja koji, sveukupno, daju unutrašnjosti tankog creva površinu ravnu teniskom terenu, i konačno stiže do slepe uličice, otprilike pre kao teniska loptica nego tenisko igralište, koja se nalazi na početku debelog creva. Ova kesica, u donjem desnom uglu vašeg trupa, naziva se slepo crevo i u njemu je središte mikrobne zajednice u ljudskom telu.

Priznajući važnost mikroflore po ljudsko zdravlje, moramo takođe da prihvatimo činjenicu da lečenje antibioticima ponekad može da napravi više štete nego koristi. Čak i kada se antibioticima uspešno izleči infekcija, oni mogu pritom da nanesu štetu koja bi pod idealnim okolnostima bila isključena. Problem otpornosti na antibiotike već je dovoljno opravdan razlog da smanjimo upotrebu antibiotika.

Pred kraj pete decenije XX veka američki naučnici slučajno su otkrili da antibiotici povećavaju rast pilića i do pedeset posto. Vremena su bila teška, sve brojnije gradsko stanovništvo u Americi sito sve skupljeg života. Pojavljivalo se osećanje da je lišavanje trajalo već dovoljno dugo, a jeftinije meso popelo se visoko na listi posleratnih želja. Delovanje antibiotika na piliće izgledalo je kao istinsko čudo, a odgajivači su radosno trljali ruke kada su otkrili da na svakodnevnu malu dozu leka goveda, svinje, ovce i ćurke reaguju svi odreda isto – ogromnim povećanjem rasta.

gojaznost nije uvek bolest proistekla iz načina života, uzrokovana prejedanjem i nekretanjem, nego je često posledica difunkcionalnog skladištenja energije u organizmu.

Godine 1999. u Njujorku je u svojoj devedeset prvoj godini života preminula bivša bolničarka En Miler, pošto je poživela pedeset sedam godina duže nego što je trebalo. Kada su joj bile trideset tri godine, 1942, Milerova je imala pobačaj, posle koga je dobila streptokoknu infekciju i dospela na granicu smrti u bolničkoj postelji u Konektikatu. Kako joj se temperatura približavala četrdeset drugom podeoku termometra, njen lekar je zatražio od njene porodice dozvolu da preduzme drastične mere ne bi li joj spasao život.

Nameravao je, naime, da isproba jedan novi lek, koji nikad još nije bio dat pacijentu, a za koji je čuo da ga je napravila izvesna farmaceutska firma iz Nju Džerzija. Lek se zvao penicilin. Milerova je ležala u bunilu već pun mesec dana kada joj je 14. marta u pola četiri posle podne ubrizgana količina od jedne kašike leka – polovina od ukupne zalihe koja je u tom trenutku postojala u svetu. Oko pola osam groznica je popustila i stanje se stabilizovalo. Nekoliko dana kasnije pacijentkinja se potpuno oporavila. En Miler je bila prva u istoriji kojoj su antibiotici spasli život.

Naš mozak prolazi kroz zgusnut period razvoja u prve dve-tri godine života. Kad se rodimo, svako od nas ima gotovo punu svoju meru od oko sto milijardi moždanih nervnih ćelija – neurona – ali one su samo sirova građa, kao gomila nabacanih dasaka. Da bi se izgradilo bilo šta smisleno, neophodan je brižljiv stolarski rad uz pomoć sinapsi, spojeva koji povezuju neurone.

Suština nije u tome da su antibiotici „loši“ – antibiotici su ključno oružje u arsenalu kojim se borimo protiv patogenih bakterija – nego u tome da ne treba kasetnim bombama da ubijamo paukove.

Za slobodu izbora zalažem se u potpunosti. Sloboda izbora je srž civilizovanog društva. Sloboda izbora daje pojedincima moć da poprave vlastiti život. Bez poznavanja činjenica koje nam stoje na raspolaganju, međutim, sloboda izbora je besmislena.

Znali smo da antibiotici uzrokuju povećanje težine zato što smo ih koristili da utovimo stoku i da pospešimo prehranu onih kojima je to bilo najpotrebnije, ali smo prenebregavali ovaj prateći efekat u kontekstu globalne zdravstvene katastrofe.

Posledice ne trpi samo društvo nego i pojedinci: „Pouzdano znamo da je najveći činilac koji doprinosi opasnosti od infekcije nekom rezistentnom bakterijom to da ste nedavno lečeni antibioticima.“

Ja sam u Britaniju došao iz jedne velike seoske bolnice u Južnoj Africi, gde je breme infektivnih bolesti ogromno, i inače zdravi, krepki ljudi dolaze u ogromnom broju zbog zapaljenja pluća i meningitisa. Dođu kad su već na samom pragu smrti i ako im na vreme damo pravi antibiotik, često će za nekoliko dana ustati i otići kući. Tim čudesnim lekom, antibiotikom, dižemo ljude iz mrtvih. Kad sam došao u Britaniju, počeo sam da radim kao lekar opšte prakse. Ovde tim istim antibiotikom koji je u Južnoj Africi spasao tolike živote lečimo u suštini decu kojoj curi nosić.

Između 1954. i 2005. godine proizvodnja antibiotika u Sjedinjenim Državama skočila je s devetsto tona na dvadeset tri hiljade tona godišnje. Ovi čudesni lekovi promenili su nam i život i smrt. Njihov izum je jedna od najvećih pobeda čovečanstva, oružje kojim sprečavamo patnje i smrt od ruke našeg najstarijeg i najsmrtonosnijeg neprijatelja. Danas je to teško zamisliti, ali nekada su oni bili istinski čudotvorni lekovi, čija se primena čuvala za najočajnije slučajeve, i doslovno su spasavali život.

Nervi su kao električni provodnici – oni čitavom svojom dužinom prenose majušne električne impulse koji daju uputstva ili zapažaju promene. U slučaju živca lutaoca, električni impulsi prenose informacije o onome što rade creva – šta se u njima probavlja, koliko su aktivna i tome slično. Posebno je s ovim živcem, međutim, to što on obaveštava mozak i o onome što obično nazivamo „osećanje u dnu stomaka“. Treperenje kad ste zaljubljeni, duboko osećanje „u utrobi“ da nešto nije kako treba, nervoza od koje popuštaju creva, sve to zaista počinje iz stomaka, a mozak onda samo bude obavešten električnim impulsima koji mu dolaze kroz lutaoca.

Unošenje živih bakterija povećava nivo jednog drugog sastojka, triptofana, u krvi. Ovaj mali molekul neuporedivo je važan za vedro raspoloženje zato što se neposredno pretvara u serotonin. Oboleli od depresije imaju snižen nivo triptofana u krvi, a u zemljama gde stanovništvo, uopšte uzevši, unosi manje triptofana u hrani (triptofan se nalazi u proteinima) povišena je stopa samoubistava. Čak je moguće izazvati kod ljudi vrlo duboku, mada prolaznu depresiju tako što im se organizam liši zaliha triptofana. Manje triptofana znači i manje serotonina, a manje serotonina znači manje vedrog raspoloženja.

Ako pomalo osećate nelagodnost pred idejom da priroda ima prevagu nad vaspitanjem i da vaša ličnost nije vaše sopstveno delo, stečeno teškim trudom, nego proizvod vaših gena, kako vam se tek čini zamisao da vašu ličnost komponuju bakterije nastanjene u vašim crevima?

Promena ličnosti nije jedina posledica zaraze toksoplazmom. I muškarci i žene zaraženi njome sporiji su u reakcijama i lakše gube koncentraciju. Mada blage u laboratorijskim testovima, u stvarnom životu ove posledice mogu biti vrlo ozbiljne.

Začudo, toksoplazma deluje gotovo potpuno suprotno na muškarce i na žene. Zaraženi muškarci po pravilu postaju neprijatni, gaze pravila društvenog ponašanja i gube smisao za moralnost. Relativno govoreći, postaju podozriviji, ljubomorniji i nesigurniji. Dejstvo toksoplazme na žene je, međutim, još malo pa bismo rekli poželjno – one postaju opuštenije, srdačnije i poverljivije, a osim toga i samouverenije i odlučnije. Nameće se zanimljiva misao o potencijalnom promiskuitetu, pošto žene olabavljuju odbranu, dok muškarci postaju bezobzirniji i nemoralniji. U osnovi, oba ljudska pola postaju, isto kao i pacovi, otvoreniji za rizike: žene postajući poverljivije, a muškarci društveno neosetljiviji.

Regresivni autizam pogađa decu pre nego što napune tri godine, upravo u istom razdoblju kada se odigrava glavnina razvoja mozga.

Kao što je jednom prilikom rekao Džordž Brej, doktor koji je proučavao gojaznost još od samih početaka epidemije: „Gojaznost nije atomska fizika. Mnogo je komplikovanija od nje.“