Zahir

Prvo: u trenutku kad ljudi odluče da se suoče sa nekim problemom, oni uviđaju da su mnogo sposobniji nego što su mislili. Drugo: sva energija i sva mudrost potiču iz istog nepoznatog izvora koji obično nazivamo Bogom. Otkako sam počeo da sledim ono što smatram svojim putem, pokušavam da se predam toj energiji, da se povežem sa njom svakoga dana, da prepustim znacima da me vode i da učim radeći a ne razmišljajući o tome šta bih radio.

„Treće: niko nije sam u svojoj nesreći – uvek postoji još neko ko misli, raduje se ili pati na isti način i to nam daje snage da lakše prebrodimo prepreke koje nam se nalaze na putu.“

–

Često govoriš da apsolutna sloboda ne postoji: postoji samo sloboda izbora, a od trenutka kad nešto izaberemo postajemo obavezni da svoju odluku poštujemo.

Voleo bih da znam zapovesti iz Janta – prekide me novinar, iskreno zainteresovan.

– Nemam ih ovde, ali mogu da vam dam rezime.

Seo sam za kompjuter i otkucao skraćenu i objavljenu verziju:

Ti nisi niko i ništa, ne usuđuj se ni da pomisliš da znaš više od nas. Ti nemaš nikakvu važnost, ništa ne radiš kako valja, tvoj posao je beznačajan, nemoj da nas izazivaš i moći ćeš srećno da proživiš život. Shvataj uvek ozbiljno ono što ti govorimo i nikad nemoj da ismevaš naša mišljenja.

patnja javlja onda kad očekujemo da nas drugi vole onako kako smo mi to zamislili, a ne onako kako ljubav treba da izgleda – slobodna, nesputana, da nas usmerava svojom snagom i da nam ne dozvoli da posustanemo.

Ljubav je divlja snaga. Kad pokušavamo da je ukrotimo, ona nas uništava. Kad pokušavamo da je zatočimo, ona nas zarobljava. Kad pokušavamo da je razumemo, ostajemo izgubljeni i zbunjeni.

nešto što, kad jednom dotaknemo ili vidimo, nikad ne zaboravljamo. Naša misao ostaje time zaokupljena sve dok nas ne odvede u ludilo.

Ratnik svetlosti nikad ne zaboravlja zahvalnost.

U toku borbe pomagali su mu anđeli; nebeske sile postavile su svaku stvar na svoje mesto i omogućile mu da pruži najbolje od sebe. I zato, dok zalazi sunce, on kleči i zahvaljuje na Zaštitničkom Plastu koji ga obavija.

Drugovi primećuju: „Baš ima sreće!“ Ali on zna da je „sreća“ kad neko ume da gleda oko sebe i da vidi gde su mu prijatelji: jer su kroz njihove reči govorili anđeli.

I, najzad, objasnio mi je da se patnja javlja onda kad očekujemo da nas drugi vole onako kako smo mi to zamislili, a ne onako kako ljubav treba da izgleda – slobodna, nesputana, da nas usmerava svojom snagom i da nam ne dozvoli da posustanemo.

sloboda nije odsustvo obaveza, već sposobnost da izaberem – i prihvatim – ono što je za mene najbolje.

Pokušala je da mi pokaže, ali ja nisam umeo da vidim – trebalo je da je izgubim, pa da shvatim da je ukus ponovo stečenih stvari najslađi med koji možemo da okusimo.