Zahir

Ratnik svetlosti nikad ne zaboravlja zahvalnost.

U toku borbe pomagali su mu anđeli; nebeske sile postavile su svaku stvar na svoje mesto i omogućile mu da pruži najbolje od sebe. I zato, dok zalazi sunce, on kleči i zahvaljuje na Zaštitničkom Plastu koji ga obavija.

Drugovi primećuju: „Baš ima sreće!“ Ali on zna da je „sreća“ kad neko ume da gleda oko sebe i da vidi gde su mu prijatelji: jer su kroz njihove reči govorili anđeli.

I, najzad, objasnio mi je da se patnja javlja onda kad očekujemo da nas drugi vole onako kako smo mi to zamislili, a ne onako kako ljubav treba da izgleda – slobodna, nesputana, da nas usmerava svojom snagom i da nam ne dozvoli da posustanemo.

Rekao je da će me moja prošlost uvek pratiti, ali što se više budem oslobađala činjenica i usredsredila samo na emocije, bolje ću shvatiti da se u sadašnjosti kriju prostranstva ogromna kao stepa koju možemo ispuniti ljubavlju i životnom radošću.