Dvor gospodara Jevrema Obrenovića 1816–1842

Jevrem je bolovao od hronične reumatske groznice („kostobolje“) i bio je malo hrom

Zna se da je Vuku Karadžiću, prve zime kada je s porodicom i službom prešao u Beograd (1831/1832), slao u Zemun drva za ogrev i novac da prehrani porodicu. A iz Vukove zahvalnice (odgovora) vidi se da mu to nije prvi put učinio.

Kao pismen i relativno obrazovan čovek, deci je pokušao da omogući da steknu najviše moguće obrazovanje. Za to nije štedeo novac.

Smatralo se da su njegove kuće uvek bile najlepše u celoj Srbiji,

njegov dom smatran – domom velikog kulturnog mecene

do kraja života, i u izgnanstvu, bio uvek dobro okružen telesnom stražom, „naoružanom do zuba“.

Jevrem je preživeo polugodišnji boravak u turskoj tamnici (1815), a kasnije je uspeo da izbegne čak tri politička atentata. Dva u 1825. godini spremali su mu beogradski Turci, a 1842. godine otkrio je zaveru koju su protiv njegovog života spremali snaha Ljubica, rođeni brat Jovan i kneginjin brat Gaja Vukomanović. Verovatno je priprema za njegovo smaknuće bilo mnogo više, kao i prilika u kojima je mogao biti ubijen, ali za pomenuta tri atentata saznao je na vreme – i ko ih i gde sprema.

U Miletinoj buni (1835), koja je po sastavu, namerama i karakteru bila starešinska (a ne seljačka), s ciljem da se knez privoli na donošenje ustava, Jevremovo pravo učešće nije do kraja rasvetljeno.

Jevrem je ugušio tri bune protiv kneza Miloša: Abdulinu i Dobrnjčevu bunu (1821) u Požarevačkoj nahiji, Đakovu bunu (1825) u Smederevskoj nahiji i Čarapićevu bunu (1826) u Beogradskoj nahiji. To su bile seljačke bune, ali s ciljem da se prošire po celoj Srbiji i obore ceo Milošev režim.

Tomanija. Ona je ucenila generala Blaznavca da kako zna i ume („ako treba – sabljom!“) na upražnjen knežev presto postavi njenog četrnaestogodišnjeg unuka Milana,