Citati iz knjige „Venecija u ravnici“ autora Vanja Čobanov

Učena je od malih nogu da ima pravo na najbolje knjige, najromantičnije i najfatalnije ljubavi, na najveće sreće i nesreće – na sve samo ne na obično i prosečno.

Tek sad se kajem
što nisam češće zemnim prolazio krajem,
već navek po tom ognjenom vrhuncu,
po nedomašnom, umišljenom suncu...

Koga takne Tvoja ruka, oko Tvoje kog prosuka, biće vredan toga struka, toga lica, toga guka, tih milina i tih muka, biće vredan, kako ne bi – blago Tebi!

„Od novog jada stara bol će proći.“

Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al’ ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.

Ako ništa drugo, obreo se među svojima, u voljenoj Bačkoj. Celu zimu je proveo u manastiru Krušedolu, promišljajući i zatvarajući se u sebe. Milovao je samoću, pronalazio mir.

Maske su stare koliko i ljudi, pomisli. Magično privlačne i mistifikovane, ne prestaju da igraju važnu ulogu u čovekovom životu. Oduvek postoji ta strast za preobražajem, za promenom identiteta.

Šta su gondole? Kodirani čunovi u potrazi za srećom, za lepim doživljajima, za nečim ili, što je najvažnije, za nekim. Romantični osećaj putovanja kroz vreme koje se nikad više ponoviti neće; odgovor na pitanje, prelomljen u prizmi: kako se može živeti dostojanstveno a istovremeno trpeti porazi, i misliti da su ti porazi, da je poraz za porazom samo staza koja vodi ka konačnom ostvarenju sna