Poslednje prolece u Parizu

majka preminula posle duže bolesti, nestao je i poslednji živi komadić moga bića. Napuštenost koju sam tada osetila ustostručila je prazninu sa kojom sam živela. Znala sam da više ne postoji zagrljaj u koji ću moći da se vratim, niti ruke koje će mi pružiti utehu.

Jer mi smo možda jednoga dana mogli dočekati slobodu. Oni – nikada više.

Albert Kami, veliki francuski pisac, jednom je rekao: ’Protiv neprijatnih istina postoji samo jedan lek – treba se s njima pomiriti.’

Ponekad treba da pustiš ono što je prošlo, prihvatiš ono što je ostalo, i raduješ se onome što dolazi…

Leon joj se javio dan posle, kako je i obećao. Rekao joj je da stiže sutradan oko jedanaest sati pre podne sa Marijinim posmrtnim ostacima. Insistirao je na tome da ga ne čeka na stanici, nego da se u podne nađu na groblju na kom je zakazao sprovod.

Kada je sutradan u dvanaest sati Olga ušla u kapelu malog groblja na severu Pariza, sa buketom belih ruža u rukama, imala je utisak da se nalazi izvan sopstvenog tela i da je samo nemi posmatrač događaja koji će uslediti. Ruke i noge su joj bile teške, kao od olova.

Kada je ugledala lice doktora Leona Monea, primetila je njegovu bradu staru tri-četiri dana. Bez reči ju je zagrlio, a onda su njih dvoje nemo i dostojanstveno ispratili Mariju Kolčak na večni počinak. Kada su grobari nabacali zemlju na drveni sanduk, Olga je klekla na grob i nežno položila cveće. Tiho je izgovorila, gušeći se:

– Hvala ti. Hvala ti na svemu što si za mene učinila.

Leon Mone ju je posmatrao očiju punih teških, muških suza. Olga je pogledala plavo nebo iznad Pariza i nasmešila se. Duboko u duši osećala je da je njena baka konačno pronašla mir i da njena duša hrli u zagrljaj onima koje je toliko volela…

Oblaci su se valjali po uglačanom, vedrom nebu kao da svojim plesom slave Marijin dolazak.

Olga Lašez i doktor Leon Mone otišli su na ručak u njen omiljeni restoran na Monmartru.

Ljubav se naprosto ljubavlju objašnjava.

Mislim da je blagosloven svako ko oseti moć ljubavi, jer ona je iznad i sila i zakona, zemaljskih i nebeskih.

„Tuga nikada nije ista. Ima nekoliko lica i naličja. Ali uvek raste i obnavlja se, buja kao reka narasla posle tople letnje kiše. Valja na svojim obalama stara sećanja, nove strepnje, bivše živote i smrti, sve što je zaobišlo branu naše ravnodušnosti i uteklo u duboke klisure uspomena našeg života koje je izdubio bol.“

A ne znaju, ubogi, da ne postoji druga milost do božja, i da nam je sudbina ukrojena po njegovoj zapovesti.

Odgovorila mi je: „Živela sa uspomenama, otišla sa uspomenama.“