Poslednje prolece u Parizu

Ovoga puta izostala je neka od šaljivih aluzija na koje je Olga već navikla i zato je odmah shvatila da je reč o nečem važnom.

„U mladosti treba ljubiti, u zrelosti pisati knjige, a u starosti najzad govoriti istinu.“

Anri de Monterlan

vedeni na pogubljenje, naslonjeni na trošni, sivi zid…
Baš takav, veliki, sivi zid detinjstva odjednom je oživeo u sećanju ove mlade zgodne žene, koja je verovala da svoj život ipak drži pod kontrolom, ili je barem želela u to da veruje. Bila je srećna što ima uspešnog supruga, uvaženog, dobrostojećeg biznismena iz stare pariske trgovačke porodice, odgovornog za njen udoban, uglavnom uravnotežen život. Otkako je njihov šestogodišnji sin Žan pošao u školu, konačno je mogla da se posveti karijeri za kojom je žudela; suprug nije imao previše razumevanja za reportaže koje je pisala u novinama. Zgrčila je usne pri pomisli na Etjena Lašeza, a na licu joj se pojavila tuga, pomešana sa besom. Često bi je, kada bi se posvađali, podsećao na njeno poreklo, tačnije na odsustvo porekla. Jer porodica Lašez je generacijama bila poznata i cenjena u poslovnim krugovima Francuske, dok Olga nije znala ni svoje pravo prezime, a o poreklu nije više ni razmišljala… Odrasla je u sirotištu na periferiji Pariza i do sedme godine nije imala boljeg prijatelja od Gale, ulične mešanke pune buva, olinjalog krzna i dobre naravi. Ćuške koje je redovno dobijala od madam Sofi zbog ove uzajamne ljubavi nisu je naterale da odustane od maženja sa Galom i sitnih krađa iz sirotinjske kantine kojima je hranila i radovala svoju kerušu. Nikada nije osećala grižu savesti što je, kako je madam govorila, otimala od gladnih usta druge siročadi kako bi nahranila „nedostojnog božjeg stvora“. Olga je, naprotiv, mislila kako je Gala zapravo dostojniji božji stvor od mnogih koje je upoznala za vreme svog turobnog detinjstva, okovanog sivim zidovima sirotišta. Tamne, maglovite i hladne dane njenog detinjstva, pored Gale, blažila je muzika. U sirotištu su se, pored spavaonica, u kojima su bila smeštena deca svih dobi do osamnaeste godine, nalazile još i velika kuhinja i trpezarija, stari tavan, koji je bio zabranjena teritorija za decu, skučeno dvorište, opasano visokim, sivim zidovima od napuklih cigala, sa tek pokojom ubogom biljčicom, i velika sala