Voleti i umreti na Karibima

Možete pobeći od gusara i ajkula, tornada i kradljivaca, ali od ljudskog bola nikad.

– Nikad neću imati dovoljno novca za lep život. Zato moram da kupim neke luksuzne trenutke i u njima mirise ovih ostrva, da bih ih negovao u sećanju i da bi me činili srećnim – rekao je i mi smo se složili.

Indijanac nam ukratko ispriča da je štedeo i uplatio ovaj luksuzni kruzing pošto je celog života sedeo u svom rezervatu. Hteo je da priušti nešto lepo sebi i svojoj ženi i da osete mirise Karipskih ostrva, koje bi potom čuvao u svojoj glavi. Shvatio je da život mora da se živi, a ne da se čeka.

Ne može zemlja, pa bila ona i Kuba, da vam zameni muškarca, decu, prijatelje.

Baš me briga ko su i gde idu. Koliko se vole i šta traže u Americi. Počinjem da osećam nervozu. Oni su ljudi koji me sprečavaju da ja budem na redu.

Ova knjiga je posvećena srpsko-crnogorskom medicinskom timu na brodu Lirika, zahvaljujući kojem smo preživeli, preplovili i razumeli volšebne karipske predele i neobične ljude koji su bili sa nama u društvu.

Njena želja da diše, misli, dosađuje se i oseća kao zdravi ljudi bila je opčinjavajuća. Tako je i njena bolest na taj način postajala nekako zdrava. Dok su drugi, prezdravljeni ili sveže ozdravljeni, davili sa svojim bolestima i činili ih tvrdim, teškim, mučnim, nepodnošljivim za okolinu, ova devojka je pobedila svoju bolest u sebi tako što je vežbala da bude zdrava. Kao što slepi pipaju ili paralizovani uče ponovo da mrdaju, ona je učila da se oseća zdravom i zato je bila tako prijatna. Prijatna kao neobičan vetar na Tortoli koji i na plus 35 stepeni nosi talase zapanjujuće svežine i neočekivane hladnoće.

Ništa na svetu nije kao Majami.

zatvorila u lift sa osobom koja je u trenutku svoje najveće potrage za srećom doživela najveću nesreću. Ta

Nju su kresali, a u mene se zaljubljivali

Mogla sam uvek da imam svakog muškarca koga poželim i zato sam ih želela tako retko.

Uvek sam znala kada me neki muškarac želi, kada je to uzajamna otmena pohota.

Uvek sam tvrdila da me uzbuđuju samo pametni i otmeni muškarci.

Obožavam kad osetim sirovu strast, brutalnu privlačnost, valjda baš zato što se to desi tako retko. Za mene je drugo telo uvek beskrajno daleko, dodir nepremostiv, a želja za spajanjem nedostižna.

Retko, kada postanem medij ovakve strasti, osetim da sam ponovo živa i srećna, sigurna da je smrt na sasvim pristojnoj udaljenosti od mene i da ću imati šta da opisujem i o čemu da mislim.

Lepa je, stvarno je lepa. Toliko lepi ljudi valjda moraju biti srećni – rekla

Možete pobeći od gusara i ajkula, tornada i kradljivaca, ali od ljudskog bola nikad.

– Gospode Bože – pomislila sam – zašto mi sve ovo treba? Zašto govorim ljudima šta mislim kad tako lepo može da se govori ni o čemu?