Tajni život slavnih Srpkinja

pamet za ženu još gore prokletstvo od lepote – i da su jedino pametne žene još nesrećnije od lepotica

Odmah se poznaju ona nesrećna mala deca koja iz škole dolaze u praznu kuću, koja znaju Robinzona napamet, i u devetoj godini čitaju Život i patnje u Sibiru i Put u zemlju Vašukulumba. Poznaju se mali siročići koji rano ostanu bez matere, koji sakrivaju glavu pod jastuke kad prolaze mrtvačka kola, boje se kad noću sat izbija i imaju mršavo bledo lice i dugačke suve ručice.“

Srpska ženo! Razmrskaj pesnicom i muški razmrskaj šablonu toga praznog i grešnog lažnog života, i nemoj spavati kad nije vreme odmoru, i nemoj se maziti kad ti se u znaku smrti i satiranja rađaju deca…

za sve vekove žene su naučile kako da pametno iskoriste svoje telo, ali nikako nisu savladale kako da glupo ne utroše svoju pamet.

Usled toga je najprobitačnije prihvatiti licemeran stil, pa uvek i svugde govoriti na takav način da se iz razgovora ništa određeno ne može zaključiti.

Pošto je iskrenost na svakom koraku osujećena, egzistencija traži opreznost, ili pre zaklanjanje, zatvaranje i pritvornost. Držati se otvoreno prema ljudima, znači miriti se sa najtežim porazima. Iskustvo redovno potvrđuje da se u društvenom životu daleko veće teškoće doživljavaju zbog reči nego zbog postupaka.

ošto je iskrenost na svakom koraku osujećena, egzistencija traži opreznost, ili pre zaklanjanje, zatvaranje i pritvornost. Držati se otvoreno prema ljudima, znači miriti se sa najtežim porazima. Iskustvo redovno potvrđuje da se u društvenom životu daleko veće teškoće doživljavaju zbog reči nego zbog postupaka. Usled toga je najprobitačnije prihvatiti licemeran stil, pa uvek i svugde govoriti na takav način da se iz razgovora ništa određeno ne može zaključiti. I otuda:

(sada navod same Ksenije Atanasijević) valja uvijati svoje izjave u maglovitosti i u neprobojne materije, a nikako se opredeljeno ne izjašnjavati. Zbog mutnog govora, pod koji svaki smisao može da se podvede, niko još nije pozvan na odgovor. Isto tako, mirni ćemo biti onda kad u svom govoru ne pominjemo ništa sem apstrakcija, jer iz njih se najsporije ispredaju konkretne pometnje.

Tako je i bilo: kada se preko prepelica i fazana, šampanjca i jagoda Pablo poslednji put zario u Dorine tamne oči – uprkos tome što je skrivala pogled – on je video da ga ona obožava i da će ga voleti do smrti. Dok je palila cigaretu upaljačem koji joj je on poklonio, Pablo je bio srećan i miran; najzad je mogao da je zaboravi, da ne misli na nju – jer ona će uvek misliti na njega.

Pablo je bio spokojan i zahvalan svojoj muzi što mu je za večnost slave njegovih platna podarila preterano obožavanje.

Teško diše i bolest joj krade boje i pejzaže koje histerično upija, stalno u strahu da će joj umaći…

U Luvr, u Versaj, u svetle krovove i tešku zvonjavu, uske ulice i sladak vazduh.