Rat nema žensko lice

U ratu si pola čovek, pola zver. To je tako. Na drugi način ne bi preživeo..

U ratu si pola čovek, pola zver. To je tako. Na drugi način ne bi preživeo...

Ceo rat sam se smeškala, smatrala sam da treba što češće da se osmehujem, da žena mora da zrači vedrinom

am išla... Pisala sam u sve institucije. Muža su oslobodili posle šest meseci. Slomili su mu jedno rebro, odbili su mu bubreg... Fašisti su mu, kad je stigao u logor, razbili glavu, slomili ruku, tamo je osedeo, a četrdeset pete ga je NKVD konačno učinio invalidom. Godinama sam ga negovala, čupala iz bolesti. Ali ništa nisam mogla da kažem protiv, nije hteo da sluša... ’To je bila greška’, i tačka.

Retko se srećem s takvim osećanjem doma, s tim kako su ljudi zagledani u svoj rod, u svoju nit, mada sam već posetila na stotine stanova, bila u raznim porodicama, i kod intelektualaca i kod običnih ljudi. Gradskih i seoskih. Sigurno da su nas česti ratovi i revolucije odučili od držanja veze s prošlošću, od brižljivog tkanja paučine svoga roda. Od osvrtanja daleko unazad. Od ponosa. Žurili smo da zaboravimo, da brišemo tragove, jer su sakupljena svedočanstva mogla postati dokaz krivice, često su koštala života. Stvarali smo istoriju, a živeli od dana do dana.

pet dugo razgledam porodične albume, koji su pažljivo i s ljubavlju napravljeni i uvek stoje na vidnom mestu za goste. I za sebe, takođe. Svaki ima svoj naslov: „Naš rod“, „Rat“, „Svadba“, „Deca“, „Unuci“. Dopada mi se to poštovanje vlastitog života, dokumentovana ljubav prema bivšem i proživljenom. Prema bliskim ljudima. Retko se srećem s takvim osećanjem doma, s tim kako su ljudi zagledani u svoj rod, u svoju nit, mada sam već posetila na stotine stanova, bila u raznim porodicam

Moj idol je bila Larisa Rajsner.

Tim pitanjem se još u devetnaestom veku bavio Puškin, objavljujući u „Savremeniku“ odlomak iz zapisa devojke konjanika Nadežde Durove,

Čovek se najbolje vidi i otkriva u ratu i još, možda, u ljubavi. Do samih dubina, do potkožnih slojeva. Pred licem smrti, sve ideje blede i otvara se nedostižna večnost na koju niko nije spreman. Mi i dalje živimo u istoriji, a ne u kosmosu.

Kako da objasnim šestogodišnjem čoveku čime se bavim? Nedavno me je pitala: „Šta je to – rat?“ Kako da joj odgovorim... Hoću da je pustim u ovaj svet s punim srcem i da je učim da ne treba tek tako otkinuti cvet. Niti vilinom konjicu otkinuti krilce. A kako detetu objasniti rat? Kako da mu objasnim smrt? Kako da odgovorim na pitanje: zašto tamo ubijaju? Ubijaju čak i tako male kao što je ona. Mi, odrasli, kao da smo se dogovorili. Razumemo o čemu je reč. A deca? Posle rata, roditelji su mi to nekako objasnili, a ja svom detetu ne mogu da objasnim. Ne mogu da nađem reči. Rat nam se sve manje dopada, sve nam je teže da nađemo za njega opravdanje. Za nas je to jednostavno ubistvo. Za mene, u svakom slučaju.