Poslednji svedoci

Sećam se, posle rata u selu imali smo samo jedan bukvar, a prva knjiga koju sam našao i pročitao bila je zbirka zadataka iz aritmetike.

Čitao sam je kao poeziju… Da-da…

Sećam se, posle rata u selu imali smo samo jedan bukvar, a prva knjiga koju sam našao i pročitao bila je zbirka zadataka iz aritmetike.

Čitao sam je kao poeziju… Da-da…

Njene knjige, pisane u maniru dokumentarističke proze,

bih povremeno skočila s kreveta i počela da lupam na vrata… Nekud sam htela… Devojke bi me hvatale. Onda bih zaplakala. One sa mnom. Plače cela soba. A ujutru treba ići na vežbe i slušati predavanja.

Tada smo ugledali majku, trčala je ka nama – plače, a glas joj puca. To je ono čega se sećam u vezi sa prvim danom rata – mama nas ne doziva nežno, već viče: „Deco! Deco moja!“ Oči joj razrogačene, od celog lica samo se oči vide…

Spasavala nas je priroda, bili smo kao preživari. U proleće oko dečjeg doma u krugu od nekoliko kilometara nije bilo lišća ni na jednom drvetu… Pojeli bismo sve pupoljke, čak i mladu koru. Jeli smo travu, jeli smo sve redom

„Jednom je Dostojevski postavio pitanje: može li se naći opravdanje za svet i našu sreću pa čak i za večnu harmoniju, ako će u to ime, zarad čvrstine temelja, biti prolivena makar i jedna suzica nevinog deteta? On je i odgovorio ’ta suzica ne opravdava nikakav progres, nijednu revoluciju. Nijedan rat

Jednom… U zoru… To se dešava samo u bajkama ili u ratu.

tuđim ljudima. Spasili su nas tuđi ljudi. Kako su mi onda tuđi? Svi ljudi su svoji. Živim s tim osećanjem, iako se često razočaram. Drugačiji je život u miru

đim ljudima. Spasili su nas tuđi ljudi. Kako su mi onda tuđi? Svi

Jednom je Dostojevski postavio pitanje: može li se naći opravdanje za svet i našu sreću pa čak i za večnu harmoniju, ako će u to ime, zarad čvrstine temelja, biti prolivena makar i jedna suzica nevinog deteta? On je i odgovorio ’ta suzica ne opravdava nikakav progres, nijednu revoluciju. Nijedan rat. Ona će uvek prevagnuti. Samo jedna suzica’“…