Poslednji svedoci

Sećam se, posle rata u selu imali smo samo jedan bukvar, a prva knjiga koju sam našao i pročitao bila je zbirka zadataka iz aritmetike.

Čitao sam je kao poeziju… Da-da…

Posle rata otac je umro od rata.

Mada… Nisam se plašio ubijenih, ali me je zato bilo strah da noću prođem kroz groblje. Mrtvi na zemlji nisu me plašili, a oni u zemlji jesu.

Mrtvih se nismo plašili, to su sve bili ljudi koje smo znali.

Video sam kako je plakao komšijin pas. Sedeo je na zgarištu komšijske kuće. Sam. Imao je oči starca…

Eto ispričah… I to je sve? Sve što je ostalo od tog užasa? Nekoliko desetina reči…

Kad pričam, ja grizem ruke do krvi da ne bih zaplakala…

„Zašto deda leži na stolu?“

Odgovorili smo mu:

„Deda je umro…“

Dečak se prenerazio:

„Kako je umro kad danas nisu pucali?“

Izlaz iz logora je bio samo jedan – kroz dimnjak… Odmah na nebo…

Niko nije želeo ni sa kim da se upoznaje, zato što će već sutradan ili jedan ili drugi umreti.

Umeo sam da čitam, ali ne i da pišem. Prozvali su me da izađem na tablu, trebalo je napisati reč sa slovom „u“. Stajao sam i s užasom razmišljao kako se piše slovo „u“. Umeo sam da pucam. Odlično sam pucao.

Ništa nam nije ostalo, našli smo u šumi vojničke šlemove i u njima smo kuvali. Nemački šlemovi su bili veliki kao lonci.

Moju dečju fantaziju potresla je njegova običnost…

Sećam se, posle rata u selu imali smo samo jedan bukvar, a prva knjiga koju sam našao i pročitao bila je zbirka zadataka iz aritmetike.

Čitao sam je kao poeziju… Da-da…

Sećam se kako sam zavideo bubama: one su male pa uvek mogu negde da se sakriju, mogu da se zavuku u zemlju…

Ne želim da zaboravim svoja osećanja. Dragocena su mi…

Lizali smo po redu. Posle nas lizala je mačka, koja je isto gladovala. Ne znam šta je uopšte za nju ostajalo u šerpi. Posle nas tamo nije bilo nijedne mrve. Nije bilo čak ni mirisa hrane. Polizali bismo i miris.

pre nego što smo počeli s učenjem, morali smo sagraditi školu

Do dana današnjeg sećam se kako sam obuo prve cipele koje mi je otac kupio. I koliko sam bio tužan kad sam ih ogrebao o granu u šumi. Toliko mi je bilo žao, da sam razmišljao: bolje da sam nogu rasekao, ona bi zarasla.

Svi su se čudili kako sam ostao živ, a ja sam imao drugi osećaj: zar mene mogu da ubiju?