Anđeli neće sići sa nebesa

Mnogima nisam pomogao, a možda sam mogao – ne znam? Pokušao sam da se iskupim pisanjem

Karakteristična je anegdota iz vremena fašizma u Mađarskoj. U budimpeštanskom zoološkom vrtu jedan istaknuti opozicionar upao je u kavez sa tigrom. Čuvari su ga jedva spasli od pobesnele životinje. Sutradan, u glavnom režimskom listu, osvanuo je upadljiv naslov: „U zoološkom vrtu jedan podmukli opozicionar napao je bespomoćnog tigra.“ Ta takozvana teorija zamene oprobana je u svim totalitarnim sistemima. Njena svrha je da se nezadovoljstvo građana usmeri prema onima koji ukazuju na nedostatke režima. Svako ukazivanje na greške i obmane režima proglašava se za razbijanje nacionalnog jedinstva, zapravo za veleizdaju.

Postoje samo nacionalni interesi“, kaže Gering, a oni se podudaraju sa interesima partije, prema tome, ko je protiv nje, taj je istovremeno i protiv nacije. „Postoje samo dve vrste ljudi: oni koji su sa nama i oni koji su protiv nas“, nastavlja Gering. To je, možda, najsvojstvenije geslo fašizma: ko nije sa nama, taj je protiv nas.

Teorija

Kad Vođa kaže da su dva i dva pet, onda je sasvim sigurno da je to tačno... Ko uništava poverenje u našeg Vođu, uništava našu naciju i mora nestati.“ Dakle, Vođa se mora voleti, njegova volja je zakon izvan svih zakona i izvan svih pravila i merila, inače, svako može da bira u okviru dve mogućnosti: Ili se Vođa ne voli, pa se gine od njega; ili se Vođa voli, pa se gine za njega

Najgrotesknijeg tiranina u istoriji većina je birala umesto da mu se grohotom smeje, kao što se gledaoci smeju isto takvom tiraninu u dramskoj literuturi Kralju Ibiju, Alfreda Žarija.

Ponašao se kao brižni i dobrodušni otac nacije, koji je prema poslušnima blag i darežljiv, a prema neposlušnima strog i pravedan. O svojim pristalicama, koji su mu oduševljeno klicali, govorio je s prezirom kao o masi ili gomili, ali im se uvek obraćao sa „Narode“. Govorio je: „Moj narode, sve što ste, to ste samo kroz mene, a sve što sam ja, to sam samo kroz vas.“

Ko želi da osvoji mase, mora imati ključ od njihovih srca“, shvatio je da masu vode emocije, a ne trezveno razmišljanje: upozorava saradnike da ne prilaze masi sa razumnim argumentima, već isključivo sa emocijama. Brzo je otkrio da krupne reči, makar šuplje i lažne, zvuče lepše od tačnih i neprijatnih. Stoga su njegovi govori puni klišea, pojednostavljeni, često površni i isprazni, ali

Umesto da Adolfa ismeje i izvrgne ruglu, masa je klicala, veličala ga, uznosila, slavila.

Ništa strašno, njemu, nije se više moglo dogoditi

U budućnosti, ako se ne vezujem za živa stvorenja, neću moći ni da ih izgubim, mislio je