Limeni dečaci

Sednimo. Već smo na bezbednom.“ Hteo sam da sednem, kao i svi, i… tek tada vidim: nemam noge… Pružam ruku ka automatu, da se ubijem! Oteli su mi automat… Neko je rekao: „Major je ostao bez nogu… Žao mi je majora…“ Čim sam čuo reč „žao“, bol je obuzela celo moje telo… Tako strašan bol, počeo sam da zavijam…

: i moj prvi ubijeni, i moja sopstvena krv na mekom pesku, i kamilja glava na dugačkom vratu, koja se klati nada mnom pre nego što ću se onesvestit

mi smo im gurali svoje zakone… Ulazili smo u džamije s kapama n

Znale su da će ih ubiti, ali nas ipak nisu isterale.

Žene nam postave sto i daju da jedemo. Kad smo otišli, te žene i njihovu decu susedi nasmrt izubijaj

njihovim običajima, ako ti gladan čovek uđe u kuću i zatraži da jede, moraš mu dati vruću lepinju.

Osamnaest sati smo ga spuštali s planine. Sedamnaest sati je živeo, a osamnaestog je umro.

Zbog Aljoške koji mi je umro na rukama – osam gelera u stomak.

teta – kaže – neću stići da pročitam. Možda će pročitati moja deca…“

Tamo nisam mogao da čitam svog omiljenog Dostojevskog. Mračno je. Vukao sam sa sobom

primoravajte čoveka na neljudska iskušenj

i zamišljate i volite vojnika iz četrdest pete, kojeg je volela čitava Evropa. Naivan, prostodušan, sa širokim opasačem. Njemu ništa nije trebalo, samo pobeda – i ku

Za sve je plaćeno! Za sve! Potpuno.

Odande se ne možeš vratiti kao heroj…

Ne, iz rata se niko ne vraća kao her

je – Istok. Ja ću deset puta nestati i vaskrsnuti, razbiću se i podići, a on neće stići ni da pomeri svoju minijaturnu glav

Avganistan se ne može kupiti, on se može otkupiti.

Pročitajte o tome kod Engels

Nikada nećemo saznati kako mrav gleda na svet

a i volim. Sviđaju mi se njihove pesme, njihove molitve: spokojne i beskrajne kao njihove plani