POSLEDNJI POTEZ

Na univerzitetu se nauči bar nešto, a to je kako se uči. Nauče te kako da učiš, a inače saznaš i kakve sve gluposti postoje na svetu, a zahteva se da i njih znaš.“

Mama je uvek bila umorna. Osim u Omišu. Nasmejala bi se samo ponekad, kad bi je zamolio da onako značajno podigne obrvu uvis. Da su ga tada pitali da li više voli tatu ili mamu, odmah bi rekao: tatu! Sada više ne. Sada je u njemu video sve starijeg muškarca koji gazi svoje principe, koji pada u protivrečnosti zbog jedne obične bolničarke, ali zec i knedle bili su odlični. Ponekad jaše i ide u lov? Neka ga…

Ti si još mlad, tata“, reče jednom Rudi. „Pretvaraš se da si tako fin. Oduvek si jurio za suknjama. Zar misliš da to nisam znao?“

„Čovek je verniji mrtvim ženama, nego živim. Nadam se da to nikad nećeš saznati i shvatiti…“

Bilo je sve je toplije, lisnato drveće je počelo svoje svetlije boje da suprotstavlja tamnijem zelenilu borova. Jela je pozdravljala stari hrast koji se probudio iz zimskog sna. Razno drveće bolje se međusobno podnosi od Srba, Hrvata i Muslimana, čak i u šumi se jači šire na račun slabijih, iako ne mogu da se potuku granama. A ko je predvideo da se ljudi tuku rukama, motkama, mačevima, ubijaju puškama, mitraljezima, topovima?

Potcenjivao sam ptice, pomisli, a one su slobodne, selice odlete u Afriku kad im se ovde više ne sviđa. Ja sam samo jedanput u gvozdenoj ptici odleteo u Francusku. I to je nešto.

Dunavska plaža u Novom Sadu dugačka sedam stotina metara, zaštićena visokim drvoredom, sa senkom četiristo stabala, originalnim, arhitektonski različitim kabinama, po mišljenju svih Novosađana najlepše je rečno kupalište na svetu.

„Istina nije, ali lepe su priče. Nažalost, nije istina sve što je lepo.“

Kukuruz bi narastao viši od čoveka, tamnožuta džungla bi zamenila zlatno more pšenice ukrašeno crvenim tačkama, cvetovima maka. Mnogi su jedva dočekivali vreme lubenica i dinja. Doskora su na dimnjacima stolovale rode, a u barama i jezercima kreketalo je bezbroj žaba, njihov najmiliji obrok. Zajedno sa lastama rode su napuštale Banat, ali nisu klepetale zbogom, nego doviđenja, znale su da će ih proleće vratiti. A možda je obrnuto, one bi na svojim krilima donosile proleće. Dok bi izbivale njihovo mesto zauzimale bi vrane i vrapci, koji su dotle bili manje primetni. Tako to biva i sa raznim klasama ljudi.

Ne bi morao da gladuje usred noći ako bi iznenada poželeo da još nešto prezalogaji, ali nije osećao potrebu. Kad sve imaš, shvatiš da ti nije mnogo potrebno.

„Sa svih strana bande. Nisam znao da je to moguće usred Evrope. Ovde u klancima Balkana međusobno se kolju Srbi, Hrvati i Muslimani, komunisti, četnici i ustaše, pobiće se i sami, nismo im mi potrebni, ja ne shvatam šta ćemo ovde, ali nadam se da Firer zna.“